Пише: Донко Ракочевић
Срби су имали свој идентитет, свој језик и писмо, Цркву и немањићку државу и прије Косова, али, Косовска битка је онај пресудни моменат из којег је никла српска самосвијест о себи као народу у модерном смислу те ријечи.
Парадоксално, у Косовској бици, Срби су се, губећи битку, историјски успоставили као народ.
Од тада до данас, не постоји ниједан нови елемент у темељима српског националног идентитета. Било је и остало српско свето тројство – светосавље, ћирилица и Косовски завјет.
Духовни живот српског народа се поновљено враћа назад, тражећи у старом и традиционалном – своје изгубљене моћи. Стварност неба потреса душу српског народа.
Но, и изван цркве, у нашој народној култури, која је у њеном окриљу стасала, добро знамо колико наши људи држе до предака и родослова, колико воле најстарију, изворну народну и древну црквену ријеч, колико светим сматрају приче и књиге „староставне“…
Иво Андрић који је Његоша назвао трагичним јунаком косовске мисли записао је антологијске реченице: „Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу….“
И данас у судару са безбожничким политиком Мила Ђукановића, Срби су се грчевито ухватили за своју моралну структуру и љествицу вриједности коју носи православље, за своју саборност и задату ријеч на Косовској вечери… Зато с толиким усхићењем очекују сјутрашњи Видовдан…