скидање прашине

Књаз Никола подигао манастир да би замонашио ћерке!

3529

 

(из Мемоара Гавра Вуковића, Обод, Цетиње, 2006, стр. 418-419)

Послије првог порођаја, настаде дугачка поворка порођаја, и то све у женском роду, на престолу. Двор је био као у некој короти, што се још не роди ниједан мушкарац. Роптању, плакању, окривљивању није било краја. Тек на петом мјесту родио се принц Данило, па је опет настала поворка женских порођаја, док је брод достигао осам. Забринутост је била општа, не само на двору, него и у народу. Свак се је запитикивао – куд ће Књаз са толико ђевојака?

Књаз, идући често у Русију, упознао је тамошње главаре с овим проблемом. Цар Александар Други примио је три најстарије кћери Николине, како је која приспијевала за школовање. Књажева и царева замисао је била да се принцезе одгоје у словенском духу, да се науче руској побожност, да стекну познанства у вишим петроградским круговима. Међутим, оне су гледале високо, тако да не би пошле за било ким, сем за којим од великих кнежева. Тако су се старије враћале у Црну Гору, а млађе придолазиле у Русију.

Књаз Никола је био у свему оптимиста, притом индиферентан према свачијој невољи. Међотим, ова његова лична невоља довела га је до крајњег очајања, па је мислио и смишљао како да овом злу доскочи. Борио се дуго и мислио, па је нешто смислио.

Острво Врањина, на Скадарском језеру, присаједињено је Црној Гори после рата 1876/7 године. У доба Немањића, била је на овом острву Зетска митрополија. Турци, освојивши Зету, срушили су манастир на Врањини. На мјесто манастира, подигли су караулу.

Књаз Никола створи план, у највишој тајности, да сруши караулу, па да на њеном мјесту обнови манастир, у коме би могао смјестити своје кћери, да у њему нађу уточиште, пошто је био убијеђен да се ниједна неће удати. За овај његов план знавао је само његов повјереник у свему војвода Пламенац.

И, заиста, књаз Никола сазида  на Врањини једну малу цркву. До цркве подиже једну велику кућу, са мноштвом простаних одељења и са двије велике сале. Свак се чудио томе, људи су се запитивали, међу собом, чему ће служити та огромна грађевина, на Врањини голој, гдје не расте ништа до пелима, врло нездравој, без добре воде, гдје необично велики комарци на јатима долијећу. Нико се није могао досјетити шта је привољело Књаза  да учини толики трошак на томе удаљеном мјесту. Само је свак био увјерен да није за калуђере.

Но, књаза Николу је пратила необична срећа. У најтежим искушењима и очајној борби, она му се грохотом насмијала и отшкринула му врата новој перспективи, у његовој смуђеној кући, изласком из очајне кризе са  којом  се, усамљен, борио. Једна по једна, почеле су се удавати, а њих четири – Милица, Анастасија, Зорка и Јелена, запосјеле су српски, руски и италијански двор и на њима оставиле свој печат за сва времена.

Ћерке књаза Николе на Цетињу 1910. године
Краљ Никола се ћеркама и зетовима