Култура канабиса у 21. вијеку

Тражим рехабилитацију марихуане!

238

Пише: Станко Црнобрња

„То што је канабис незаконит је срамота, то је препрека за целовито коришћење дроге која помаже стварању смирености и увиђајности, осећајности и дружељубивости, дакле стварању људских одлика које су тако очајно потребне у овом све луђем и све опаснијем свијету“ (Карл Саган, чувени научник и аутора „Космоса“)

Недавно видех мисао савременог филозофа који каже: „Легализација марихуане није опасан експеримент – прохибиција марихуане је опасан експеримент који је драматично пропао и при томе унесрећио милионе људи широм свијета“.

Онда сам наишао на забиљешку Хедорота који је прије двије хиљаде година овако говорио: „Скити, ти лутајући ратници, бацали су семе конопље на вруће камење. Испарења су стварала чудесна дејства. Ниједно грчко купатило није могло да се мери са овим.“

Шта се то десило са конпљом, биљком која одувек, сама од себе, постоји и расте у природи и коју су користили древни народи, велики људи, сјајни уметници, па је у 20. веку добила то „ђаволско име“ – марихуана и доспела на стуб срама, а они који рекреативно користе марихуану и њену нешто снажнију варијанту (хашиш), сврстани посвуда међу криминалце и тешке преступнике, прогањани и затварани?

Дуга је то прича, не види јој се крај, али недавно се десило нешто што је, у тој причи, сигурно, отворило ново поглавље. Држава Уругвај, прва на севу, укинула је прохибицију марихуане, увела слободно узгајање до шест стабала, слободну продају, до 40 грама по становнику, и то по цени од испод једног долара по граму. А држава Канада је најавила да ће, од наредне године, учинити мање више исту ствар. А добро је познато како су Португалија, Шпанија и Холандија одавно декриминалозовале канабис и које су друтвене последице тих потеза. Дакле, налазимо се у хаотичном, али прагматичном 21. веку.

Марихуана, односно канабис, нови је влеики бизнис на помолу. Економисти су израчунали да је само америчко тржиште вредно око 50 милијарди долара годишње, а да је светско вредно три пута толико. У оку је позиционирање великих светских фармацеутских компанија да то тржиште преузму, а целој причи наметну „корпоративне стандарде“ и наравно одговарајуће цене. У Немачкој већ може да се назре како ће то изгледати у непосредној будућности. Парламент је тмао легализовао употребу марихуане у медицинске сврхе али је прописао да производња и продаја морају да буду у рукама „велике фармације“. Резултат: индустријски створени лекови продају се по десет пута већој цени (од око 150 евра) него што се одговарајућа количина марихуане, са упоредивим дејством, продаје на улицама Берлина и других немачких градова. Значи, прича добија неизоставне елементе савременог капитализма: регулисано тржиште, надуване цене и монополе.