У интервјуу за аргентински портал "Pagina 21"

ТОМАС ШАКИЋ: Моја застава је посвађала Дивца и Дражена!

1661

Он је унео хрватску заставу на терен коју му је Дивац отео, због чега су захладнели односи између њега и Дражена

Дражен Петровић и Владе Дивац били су најбољи пријатељи, све до момента после финала Светског првенства у Аргентини 1990. године када је Југославија доминантно освојила титулу шампиона планете.

Тада се догодила сада већ легендарна сцена када је Владе Дивац отео хрватску заставу са шаховницом једном националисти који је улетео на паркет, сматрајући да тој застави није ту место.

Све то је довело до тога да односи између њих двојице потпуно захладне и више никада се нису помирили, о чему говори и чувени филм „Једном браћа“.

Сада, 27 година касније, интервју за аргентински медиј „Pagina 21“ дао је човек који је у ствари унео раздор међу двојицом најбољих пријатеља. Његово име је Томас Шакић, живи у Санта Тересити, има 68 година и управо он је тада улетео са хрватском заставом на терен.

– Ја нисам Хрват, него Аргентинац, син Хрвата. Рођен сам у Росарију и на Светском првенству следеће године ћу навијати за Аргентину. Али да, ја сам човек који је ушао у Луна Парк са хрватском заставом. Застава Хрватске је породична ствар, мада морам да будем искрен, Дивац ми је узео заставу и после сам је вратио, али није пљунуо на њу или је оштетиио – испричао је Шакић који је у време инцидента имао 41 годину.

Како је сам рекао, он тада није навијао за Југославију, нити против ње, већ је навијао само за хрватске играче у тиму, а посебно интересантно је што је мислио да је и Дивац Хрват.

– Ушао сам на терен кад се утакмица завршила. Већ сам се спремао и знао сам да се телевизијски пренос још није завршио. Показао сам заставу са хрватском шаховницом уместо са југословенском петокраком и онда су неки људи из амбасаде Југославије пришли, руке су им биле у џеповима. Мислио сам да имају нешто унутра. Био сам са ј својим дететом које је играло кошарку за Хурикан де Сан Хусто. Било ми је тешко, увек ћу памтити то јер смо стали леђа о леђа када су ти људи пришли – казао Шакић.

– На крају нисам навијао за Југославију против Совјетског Савеза, али нисам навијао ни да изгуби. Навијао сам за Хрвате из тима Тонија Кукоча, Петровића, Зорана Чутуру. Мислио сам да је и Дивац Хрват. Тек у тренутку кад ми је зграбио заставу схватио сам да је Србин. Никада се није политички изјашњавао. Дивац је ухватио заставу и ја сам побегао. Било је тешко да се крећем јер сам имао фотографску торбу. Фотографије то не показују, али је био тренутак када смо били на десет центиметара лицем у лице, вукли се за заставу. Ја сам имао 180 центиметара, а он 216. Играчима је наложено да не реагују јер су знали да се такве ствари могу десити. И ја сам потом остао повучен, нисам желео да нашкодим Аргентини – испричао је Шакић.

Њихов однос, тачније престанак било каквог односа између Дивца и Петровића, у ствари је испао тада примере свега онога што се догађало у то време на нивоу друштва и читаве државе и између два народа у ствари.

– Петровић је стао на једну страну, није хтео да се меша док није видео шта се десило, али касније су му рекли. Заправо, документарац говори и о Петровићевом брату, Ацу који је тада одговорио Дивцу. Дивац је рекао да хрватска застава није имала ништа с тим него да се сукобио са мном јер је тријумф на првенству био победа Југославије и ниједне друге земље. Али Петровићев брат је рекао да није могао да покаже хрватску заставу ако Хрватска није била део Југославије – рекао је Шакић.

Сви добро знамо шта се десило након тога, годину дана касније отпочео је крвави грађански рат, Дивац је и даље „персона нон грата“ у Хрватској…

Дражен је погинуо у саобраћајној несрећи у Немачкој 1993. године, а Владе је још једном са Југославијом био првак света, сада је функционер у Сакраменто Кингсима и био је председник Олимпијског комитета Србије пре тога 8 година.

Занимљиво је да виновник читавог овог инцидента, Томас Шакић, није желео да прича о везама са Динком Шакићем, који је такође живео у истом граду, Санта Тересити, након што је побегао из Југославије после Другог светског рата, где је током рата био управник логора у Јасеновцу.

„Не желим о томе…“, рекао је Томас Шакић.