Мирко Магарашевић, угледни српски пјесник, преводилац и есејиста

ПОСЛЕДИЦЕ ТИТОИЗМА: Срби су изматуфили!

3348

Шта се заиста десило српском народу који је, почетком 20. века, био млад, снажан и биолошки потентан, да би сада, у 21. столећу, био истрошен и маргинализован, са просечном старошћу од 44 године?

Ово питање задире и у биолошко, у историјско, у етничко, у политичко и духовно стање српског народа. Са ослободилачком 1912. годином, Србија је херојски стала на своје ноге, а после тога је уследило све оно што је историјски реметило тај частан резултат.

Све братске народе западно од Дунава, Драве и Дрине, који су већ били полугерманизовани или отоманизовани, Србија је широко пијемонтски окупила и братски примила у загрљај југословенства. Та „сабратска“ част скупо је плаћена већ у Краљевини, али још десетоструко скупље у неуравнотежено створеној, на штету Србије издробљеној држави по комунистичком рецепту.

Геополитички складно (по природним токовима река) уобличених девет бановина титоисти су превратом из тржишно и аграрно утемељене епохе Краљевине Југославије, гестом политичке ампутације, претворили у шесточлани републички егоизам, претећу сепарацију и покрајинизацију једнострано спроведену само на територији Србије!

Издајнички мартовски пучисти 1941. и шестоаприлски рат оборили су краљевину Југославију, а нелегитимни „ослободиоци“ уништили су њен 1919. остварен европски идентитет! Лако одбацивши млитав Черчилов предлог о измирењу зараћених страна у грађанском рату, Броз-Ранковић удар изведен 1944-45. под штитом Црвене армије донео је у Србију полувековни терор незаконитости, који у политички маскираној форми сви осећамо и за протеклих 30 година!

Последице комунистичког терора (1944-1953), антисрпски, идеолошки смишљен, а војно непотребан, самоубилачки „Сремски фронт“, масовне ликвидације по целој Србији и хронична идеолошка болест која није окончана ни Брозовом смрћу 1980, па ни после 5. октобра 2000, све то осиромашило нас је духовно и осакатило нас је етнички.

Ни мишљењем, ни духом, ни јавном свешћу, нисмо се излечили од титоистички криптогено усађеног комунизма. Као држава, нисмо јасно поставили, а камоли утврдили смисао и  значај српског националног становишта.

Деценијама притиснут комуно-посткомунизмом и обезвређеношћу привређивања, са минималном ценом рада по глави становника, срозао се укупан српски наталитет, скоро непоправљиво! Поврх свега, нама тако видљиво и очигледно прети и коначна опасност: да нас за коју годину по белом свету буде више него у матици Србији! Која политика ту отворену рану може да закрпи паролама и празним обећањима?