Интервју: Мирко Магарашевић

ПОСЛЕДИЦЕ ТИТОИЗМА: Срби су изматуфили!

2556

Ни мишљењем, ни духом, ни јавном свешћу, нисмо се излечили од титоистички криптогено усађеног комунизма. Као држава, нисмо јасно поставили, а камоли утврдили смисао и  значај српског националног становишта. И то је део фаталног, још неумрлог титоистичког наслеђа које нас је довде и довело у стање трагичне друштвене деменције

Разговарао: Владимир Димитријевић

Наш саговорник је угледни српски песник, преводилац и есејиста Мирко Магарашевић. Објаво је 16 песничких књига. Студије о прози и поезији су „Светлости књижевности“, „Песничко памћење“, „Европски песници“ и „Српска критичка поезија“. Аналитичко-биографска проза: „Јован Христић изблиза“  и „Трагом Црњанског“. Саставио је прву целовиту „Антологију српске еротске поезије“. Преводио и/или писао о поезији Хомера, Дантеа, Шекспира, Езре Паунда и многих других свјетских пјесника.

Повод за овај разговор је књига ваших друштвено ангажованих текстова „Чија је истина?“. У њој сте настојали да одшкринете врата наше вишедеценијске тамнице, и понудите одговор на питање шта нам се десило. Шта се заиста десило српском народу који је, почетком 20. века, био млад, снажан и биолошки потентан, да би сада, у 21. столећу, био истрошен и маргинализован, са просечном старошћу од 44 године?

-Ваше питање је врло сложено. Оно задире и у биолошко, у историјско, у етничко, у политичко и духовно стање српског народа. Са ослободилачком 1912. годином, Србија је херојски стала на своје ноге, а после тога је уследило све оно што је историјски реметило тај частан резултат.

Све братске народе западно од Дунава, Драве и Дрине, који су већ били и политички, и психолошки, па и ментално, и биолошки, или полугерманизовани или отоманизовани, Србија је широко пијемонтски окупила и братски примила у загрљај југословенства. Та „сабратска“ част скупо је плаћена већ у Краљевини, али још десетоструко скупље у неуравнотежено створеној, на штету Србије издробљеној држави по комунистичком рецепту.

Геополитички складно (по природним токовима река) уобличених девет бановина титоисти су превратом из тржишно и аграрно утемељене епохе Краљевине Југославије, гестом политичке ампутације, претворили у шесточлани републички егоизам, претећу сепарацију и покрајинизацију једнострано спроведену само на територији Србије!

Када се после октобра 2000. „демократски“ лицитирало о наставку „децентрализације“ и некој наредној „регионализацији“ Србије, то је било политички врло неуко и прикривало је погоршани наставак старе приче о титоистички већ исцепканој Србији.

Истовремено и зачудо, нико од наших политичара, до данас, још није схватио колико је, рецимо, за судбину Србије у свакодневном обраћању и говору важно чувати појам „Рашка област“, а укинути појам „Санџак“ као историјски и топографски одавно неодржив. Пазите: од 360 санџака на које давно беше подељена Отоманска империја, данас на територији Турске Републике нема ниједног! У политички вербалној употреби – чак и умишљено територијалној! – остао је само овај „наш“ тзв. „новопазарски санџак“! Откуда то? Па и то је део фаталног, још неумрлог титоистичког наслеђа које нас је довде и довело: у стање трагичне друштвене деменције.

Судбина Србије је, на један дубљи начин, повезана са судбином генерала Михаиловића – а то је судбина аутентичне сеоске и аутентичне грађанске Србије, које су кажњене због одбијања да се поклоне „највећем сину наших народа и народности“. Ваша прича о страшним губицима српства, од Сремског фронта надаље, и данас опомиње. На шта нас опомиње?

-Неаутентично се насадило на аутентично. Издајнички мартовски пучисти 1941. и шестоаприлски рат оборили су краљевину Југославију, а нелегитимни „ослободиоци“ уништили су њен 1919. остварен европски идентитет! Лако одбацивши млитав Черчилов предлог о измирењу зараћених страна у грађанском рату, Броз-Ранковић удар изведен 1944-45. под штитом Црвене армије донео је у Србију полувековни терор незаконитости, који у политички маскираној форми сви осећамо и за проткелих 30 година!

Последице комунистичког терора (1944-1953), антисрпски, идеолошки смишљен, а војно непотребан, самоубилачки „Сремски фронт“, масовне ликвидације по целој Србији и хронична идеолошка болест која није окончана ни Брозовом смрћу 1980, па ни после 5. октобра 2000, све то осиромашило нас је духовно и осакатило нас је етнички.

Ни мишљењем, ни духом, ни јавном свешћу, нисмо се излечили од титоистички криптогено усађеног комунизма. Као држава, нисмо јасно поставили, а камоли утврдили смисао и  значај српског националног становишта.

Деценијама притиснут комуно-посткомунизмом и обезвређеношћу привређивања, са минималном ценом рада по глави становника, срозао се укупан српски наталитет, скоро непоправљиво! Поврх свега, нама тако видљиво и очигледно прети и коначна опасност: да нас за коју годину по белом свету буде више него у матици Србији! Која политика ту отворену рану може да закрпи паролама и празним обећањима?