ПОГЛЕД с истока

Почела српска зима!

1857

Пише: Донко Ракочевић

По старом српском календару, по којем је ово 7527. година (почела је 4. априла када је сунце око подне обасјало Пећку патријаршију), данас, на Митровдан, почиње зима. Тај календар је, наиме, годину дијелио само на љето и зиму, што је било прилагођено, сем ритмовима природе, и активностима српског сељака – љети се радило, а зими се славило! Иначе, то је најстарији и најтачнији календар на свијету, биљежи вријеме од после Нојевог потопа, и био је снази све до средине 19. вијека, тако да су натписи на многим средњовјековним манастирима, црквама и споменицима, датирани по том календару.

И како све Бог лијепо намјести, синоћ уочи Митровдана, у Будви, славило сe 100 година од ослобођења Боке и уједињења са Србијом. На величанственој прослави, у препуној спортској дворани, Бог је дозвао чак и Момира Булатовића, па је у свом историјском говору признао и окајао своје комунистичке гријехе. Јавно се исповиједио! Потврдило се још једном да никад није касно да се човјек дозове памети.

Слиједе прославе стогодишњице 1918-те и у другим црногорским градовима, слиједи и сезона слава и прислава, па Бадње вече, Божић, Православна нова година, Богојављење, Савин-дан… Вријеме празника, али и подсјећања на подвиге и жртве предака, на Мојковачку битку која је највећи симбол херојства, жртве и љубави међу српском браћом.

За то вријеме, Црногорци ће ширити пропаганду о великосрпској хегемонији и агресивном светосављу, те прослављати паганске празнике: Ноћ вјештица, Нову годину, Дан заљубљених… Мада је пуно више њихових празника љети – 21. мај (дан црногорске независности), 25. мај (Титово рођендан), 4. јул (дан америчке независности), 12. јул (успостављање првог Монтенегра), 13. јул (дан државности), а какву историју заговарају требало би највише да славе 1. април.

Срби и Црногорци, иако живе једни са другима, често и као рођена браћа, диференцирани су у два потпуно различита, чак крајње супротна, национална идентитета, о чему сам већ у неколико наврата писао, па да се не бих понављао, скренућу вам пажњу на пјесму „Ми смо дјеца неба“, коју су синоћ у Будви извели Ивана Жигон и хор “Косовски божури“:

Ми смо деца неба – оца небеског / Све што смо и што имамо – све нам је дао Бог / Душу и тијело, срце малено, да Га бићем целим устину љубимо / Гладни смо само неба, хлеба небеског / Земља нема све што нам треба, сити смо пролазног.

Ми смо деца неба – оца небеског / На земљи у телу ходимо, у њему живимо, и Бога славимо / Њега молимо, за небеско царство битку бијемо / Гладни смо само неба, хлеба небеског / земља нема све што нам треба, сити смо пролазног.

Ми смо деца неба – оца небеског / Све што смо и што имамо – све нам је дао Бог / Утјеху и снагу, радост, истину, љубав, веру, наду да је Он увек ту /  Гладни смо само неба, хлеба небеског / Земља нема све што нам треба, сити смо пролазног.