бисери мудрости

    Одговара ли хришћанство данашњем времену?

    2746

    „Имати или бити“, једна од најутицајнијих књига друге половине 20. вијека, у којој се Ерих Фром на маестралан начин бави и хришћанством, стављајући га у разне историјске контексте, али и у данашње вријеме…

    Хришћански херој је мученик, највише достигнуће коме тежи је дати живот за Бога и за друге људе. Мученик је апсолутна супротност паганском хероју. Циљ паганског хероја је освајање, побједа, уништавање, пљачкање; за њих испуњење живота значи понос, моћ, слава и надмоћна вјештина убијања (свети Аугустин је упоређивао историју Рима са бандом пљачкаша). Хомерова „Илијада“ је поетски величанствен опис прослављених освајача и пљачкаша.

    Особине хришћанског хероја су бивствовање, давање, дељење; особине паганског хероја – имање, израбљивање, присиљавање…

    Није неопходно доказивати да је историја Европе заправо историја освајања, израбљивања, силе, подјармљивања. Једва да постоји по неки историјски период који не карактеришу ови фактори, а то често подразумијева геноцид, као у случају америчких Индијанаца, од чега нијесу изузети чак ни религиозни подухвати попут крсташких ратова.

    Ако је све ово тачно, зашто Европљани и Американци просто не напусте хришћанство? Постоји неколико разлога за то, али један је најважнији: људи који вјерују у Христа пуног љубави, Бога који се жртвовао, могу да преокрену то вјеровање у доживљај тога да Исус воли умјесто њих. Тако Исус постаје идол, вјеровање у њега постаје замјена за сопствени чин љубави и жртвовања за који нисмо лично спремни.

    То је једноставно несвјесна формула: „Исус воли умјесто нас, можемо да се вратимо на образац паганског хероја, али ћемо ипак бити спасени пошто поштујемо Христа.“

    Подразумијева се да је такво хришћанско вјеровање јефтино прикривање сопственог грамзивог става. Таквих хришћана данас имате колико хоћете, и на Истоку и поготову на Западу.

    Ипак, ја вјерујем да су људска бића дубоко прожета потребом да воле, па када се понашају попут вукова  то нужно изазива грижу савјести. Изјашњавање да вјерујемо у љубав до извјесног степена нас анестезира против бола несвјесног осјећаја кривице зато што смо у потпуности без љубави.

    (одломак из књиге „Имати или бити“, Ерих Фром)