бисери мудрости

Одговара ли хришћанство данашњем времену?

1669

„Имати или бити“, једна од најутицајнијих књига друге половине 20. вијека, у којој се Ерих Фром на маестралан начин бави и хришћанством, стављајући га у разне историјске контексте, али и у данашње вријеме…

Ма колико се његови концепти разликовали, једно вјеровање одеђује сваку грану хришћанства: вјеровање у Исуса Христа као Спаситеља који је из љубави дао живот за све људе. Био је херој љубави, који није користио силу, који није желио да влада, који није желио ништа да има. Био је херој бивствовања, давања, дијељења. Вјеровање у хероја љубави привукло је на хиљаде присталица, од којих су многи промијенили начин живота и сами постали мученици.

Хришћански херој је мученик, највише достигнуће коме тежи је дати живот за Бога и за друге људе. Мученик је апсолутна супротност паганском хероју. Циљ паганског хероја је освајање, побједа, уништавање, пљачкање; за њих испуњење живота значи понос, моћ, слава и надмоћна вјештина убијања (свети Аугустин је упоређивао историју Рима са бандом пљачкаша). За паганског хероја, вриједност човјека лежи у јуначком задобијању и задржавању моћи. Хомерова „Илијада“ је поетски величанствен опис прослављених освајача и пљачкаша.

Особине хришћанског хероја су бивствовање, давање, дељење; особине паганског хероја – имање, израбљивање, присиљавање…

Који од ова два непомирљива модуса нашег сопственог развоја преовлађује у Европи? Ако погледамо себе, понашање скоро свих људи, наших политичких вођа, непорециво је да пагански херој представља модус онога што је добро и вриједно.

Европска и сјеверно-америчка историја јесте историја освајања, гордости, похлепе; наше највеће вриједности су: бити снажнији од осталих, побиједити, освојити друге и израбљивати их.

Није неопходно доказивати да је историја Европе заправо историја освајања, израбљивања, силе, подјармљивања. Једва да постоји по неки историјски период који не карактеришу ови фактори, а то често подразумијева геноцид, као у случају америчких Индијанаца, од чега нијесу изузети чак ни религиозни подухвати попут крсташких ратова.

Да ли је то понашање само споља било економски или политички мотивисано, и да ли су трговци робовима, владари Индије, убице Индијанаца, британске снаге које су приморале Кинезе да допусте увоз опијума у своју земљу, покретачи два свјетска рата и они који припремају следећи рат, да ли су сви они били хришћани у срцима?

Или су само вође – грамзиви пагани, док је велика маса становништва остала хришћанска? Да је тако, можда би нам било лакше. Нажалост, није тако.  Свакако, вође су обично грамзивије од следбеника јер могу више да стекну, али не би могли да остваре своје планове да жеља за освајањем и побједом није још увијек дио друштвеног карактера.

Ако је све ово тачно, зашто Европљани и Американци просто не напусте хришћанство пошто не одговара нашем времену? Постоји неколико разлога за то, али један је најважнији: људи који вјерују у Христа пуног љубави, Бога који се жртвовао, могу да преокрену то вјеровање у доживљај тога да Исус воли умјесто њих. Тако Исус постаје идол, вјеровање у њега постаје замјена за сопствени чин љубави и жртвовања за који нисмо лично спремни.

То је једноставно несвјесна формула: „Исус воли умјесто нас, можемо да се вратимо на образац паганског хероја, али ћемо ипак бити спасени пошто поштујемо Христа.“

Подразумијева се да је такво хришћанско вјеровање јефтино прикривање сопственог грамзивог става. Таквих хришћана данас имате колико хоћете, и на Истоку и поготову на Западу.

Ипак, ја вјерујем да су људска бића дубоко прожета потребом да воле, па када се понашају попут вукова  то нужно изазива грижу савјести. Изјашњавање да вјерујемо у љубав до извјесног степена нас анестезира против бола несвјесног осјећаја кривице зато што смо у потпуности без љубави.+

(одломак из књиге „Имати или бити“, Ерих Фром)