Сабор Српске православне цркве

СПЦ прогласила светим троје косовских мученика!

2522

Литургијом у Храму Светог Саве на Врачару коју је предводио патријарх Иринеј свечано су проглашени свецима косовски мученици – Григорије Пећки, Василије Пекар и Босиљка Рајичић.

Проглашавањем светима троје косовских мученика потврђено је њихово дугогодишње молитвено поштовање православних верника. Уз њихове, стајале су и иконе патријарха Пајсија и пивских мученика који су канонизовани прошле године.

Преподобномученик Григорије Пећки, мученик Василије Пекар из Пећи и мученица Босиљка Рајичић из Пасјана умрли су мученичком смрћу, борећи се за хришћанску веру током владавине Турака на Косову и Метохији – одбијајући да пређу у ислам.

Претпоставља се да је преподобномученик Григорије Пећки родом био из Пећи или њене околине, а да је страдао у XVII или XVIII веку. Није познато да ли је био обичан монах или је био свештенослужитељ, као што нису познати ни тачно место нити година његовог рођења.

Како каже предање, светог Григорија је Бог обдарио необичном лепотом – не само телесном већ и лепотом душе. Турци су се зато трудили да га придобију за своју веру надајући се да би пример његове врлине следили многи.

У њега се била загледала и ћерка једног угледног турског достојанственика, а пошто је девојка много патила за Григоријем, њен отац је сковао план да га на сваки начин потурче.

Нудили су му и високе положаје, али Григорије није посустајао. Видевши чврстину његове вере, Турци су покушли силом да га потурче.

Он је покушавао да се одупре притисцима и наметнутој вери, све док га Турци нису убили. Срби су га тајно сахранили у близини Пећи, а на његовом су се гробу, по предању, дешавала чуда.

Претпоставља се да је Василије, по занату пекар, живео у XVII веку у Пећи. Иако још млад (није имао више од 35 година) био је као и већина људи у то доба ожењен и имао одраслу децу.

Ћерка му је била врло лепа, те су је неки Турци запазили и једног дана отели из родитељске куће.

Василије се није мирио са чињеницом да му ћерка постане муслиманске вере, те појури за њима како би је вратио. Турака је било више, те су га савладали и приморавали да се потурчи ако не жели смрт.

Он на то никако није пристајао, те су га Турци убили на излазу из Пећи према Дечанима, на месту званом Раушићка трешња.

На месту где је преминуо, Срби му направише гроб. Како је време пролазило, људима су почеле да се остварују молитве изречене на његовом гробу.

Касније, на тим гробом подигнута је црква а касније и манастир. Остаци цркве били су видљиви а гроб очуван све до последњег рата 1999. године.

Мученица Босиљка била је из Пасјана, из породице Рајичић, која се у Преображењском храму јавља у улози великих приложника. Породица Рајичић пореклом је из околине Крагујевца, одакле се преселила близу Куманова, и потом настанила у Пасјану крајем XVIII века, истакнуто је у научном раду Иване Женарју са Института за српску културу, Приштина.

Није познато тачно време Босиљкиног страдања. Босиљка је, према предању, отета у својој седамнаестој години, како се наводи „од стране Арнаута“, када је са оцем и братом пошла ван села по дрва за огрев. То се догодило у време турске владавине на Космету.

Да би прихватила прелазак у другу веру и брак са отимачем, била је излагана разним врстама насиља и мучења. Насиље је укључивало забрану конзумације хране и воде, као и спавања, чупање косе, жарење стопала, ударање, гажење, одевање у традиционалну муслиманску ношњу и покривање главе.

Како Босиљкина непоколебљива вера у Христа није посустала ни након тога, она је коначно и погубљена убодима ножева на пропланку уз реку Лапаштицу.

Њено тело је искасапљено а посмртни остаци су били сахрањени поред сеоске цркве. Према предању, када је црква обновљена у облику какав и данас постоји, они су узидани у храм.