Бисери мудрости

Душе прађедовске живе пред нашим очима!

1168

Историја је живот једне заједнице која у континуитету, кроз вјекове, чува свој идентитет… као да нема смрти, ни времена смрти! Људи умиру, али духовна заједница живи: Да „сеоба има, али смрти нема!“ (како Црњански завршава „Сеобе“)…. то је закон историје као животне заједнице, а не закон човјека појединца. Јер, човјек је смртан, а историја је бесмртност историјске заједнице.

Револуција је наступила силовито израженом тежњом да се измијени сама људска историја; тако је прије Октобарске револуције код Руса (а прије југословенства као револуције у Срба), наступала већ Француска револуција. Да би се револуционарна тежња (тежња за промјеном историје) домогла неких изгледа за успјех, било је потребно да се угуши историјска свијест, да се онемогући свака појава или обнова историјске свијести.

Значај историјске свијести је у томе што се појавом те свијести (у предању мита, легенде, поезије, трагедије, Литургије) једна генерација поистовјећује са претходном, „налази свој идентитет“ у претходним, па и давно изумрлим генерацијама. То значи да се онда претходне генерације јављају као живе пред нашим очима. Баш онако како пјева антички хор („Коло“) у “Горском вијенцу“:

Боже драги, свијетла празника!

Како су се душе прађедовске

Над Цетињем данас узвијале!

Како јата дивних голубовах

Кад се небом ведријем играју

Над образом свијетла језера.

Или кад Владика Данило каже у “Горском вијенцу“:

Ох да ми је очима виђети

Црна Гора изгуб да намири

Тад би ми се управо чинило

Да ми свијетли круна Лазарева

Е слетио Милош међу Србе;

Душа би ми тада била мирна

Како мирно јутро у прољеће…

Или кад Игуман Стефан држи помен великим личностима историје (тј. поетским ликовима српског предања, историјског искуства) и тако их чини присутнима.

Историјска свијест је, наиме, једно ЗБИВАЊЕ духовно. У томе збивању или догађају вријеме бива „присвојено“, на тај начин што се прошлост и будућност сабирају у садашњости. Том сабраношћу садашњост више није пролазност, него присутност, суочење, самобитније (постојање), тј. присутност прошлости и будућности у садашњости.

Историја је духовни (митски, поетски, трагедијски, литургијски) живот заједнице ношен и остварен искључиво историјском свијешћу. На тај начин постоји заједница, тј. збива се континуитет једне исте заједнице, континуитет који је сама историја. Субјект историје се, дакле, не мијења, те се само на тај начин и збива оно што називамо историјом.

Нас су у деценијама комунизма учили да је историја процес промјена. На тај начин смо заборавили оно што у историји остаје исто: заједницу која је субјект историје. Тај заборав је губитак историјске свијести.

(одломак из књиге „Срби у Југославији и Европи“, пок. проф. др Жарка Видовића; књига је недавно изашла у издању Catena Mundi, Београд)