скидање прашине

Хрватизацију Црне Горе започео је Пипер који је име добио по Светом Сави!

3618

Пише: Љубиша Морачанин

Савић Марковић Штедимлија (рођен у Пиперима на Савиндан 1906) био је похрваћени црногорски књижевник, публициста и политички активиста. Био је први заговорник хрватизације Црне Горе. Као један од првих идеолога специфичног црногорског национализма уобличио је тезу о првобитном хрватском пореклу Црногораца и њиховој етничкој посебности у односу на Србе.

Према његовим замислима, Црна Гора је проистекла из наводне „Црвене Хрватске“, замишљене историографске творевине из Љетописа попа Дукљанина. Заступање таквих теза обезбедило му је наклоност хрватских националистичких и антисрпских кругова у Загребу. За вријеме Другог свјетског рата (1941-1945) био је сарадник усташког режима у Независној Држави Хрватској, где је активно учествовао у стварању Хрватске православне цркве.

У брошури „Црногорско питање“ коју је објавио Црногорски национални комитет у Загребу 1941. године под окриљем нове усташке власти, понављајући старе тезе да је 1918. године Црна Гора била окупирана од стране “србијанских и француских чета”, Штедимлија закључује: “Кад се исправе тешке версајске неправде, Црна Гора ће под водством др С. Дрљевића у новом европском поретку, који се ствара, заузети мјесто које јој припада по заслугама и по страдањима у ослободилачкој борби.”

Штедимлија је током Другог светског рата био десна рука хрватског нацистичког вође Анте Павелића. У Загребу је 1943. године објављена и његова књига Auf dem Balkan. Године 1945. Црвена армија га је ухапсила негде у Аустрији, куда се повлачио заједно са хрватским усташама. Провео је извесно време у затвору у СССР-у. Интервенцијом руководства нове комунистичке државе враћен је у земљу.

На суђењу, које је било својеврсна фарса, осуђен је на краћу временску казну и убрзо пуштен из затвора. Запослили су га у Лексикографском заводу у Загребу, под руководством свемоћног Мирослава Крлеже, чију је благонаклону подршку уживао све до краја свог угодног загребачког живота. Уосталом њих двојица су, очигледно, били у вези и пре Другог светског рата. Зар сама чињеница да је Штедимлија наставио да делује из Загреба са својих предратних позиција, не говори довољно о идеолошкој клими у југословенском друштву после Другог светског рата?

Разлика је само у томе што Штедимлија сада није више био усамљен као пре рата. Иза њега је стајао, пре свега, Мирослав Крлежа, главни идеолог свеукупне културне политике у Титовој Југославији. Стајале су иза њега и многе политички моћне личности у државном и партијском руководству Југославије и Црне Горе. Видело се то нарочито током акције рушења старе Његошеве капеле на Ловћену.

У сличном, у основи средњоевропском клерикалном духу, заснована је теорија КПЈ о Црногорцима као засебној нацији. Она проистиче из познате тезе о томе да је Југославија “версајска творевина” и да су у њој све друге нације жртве “великосрпског угњетавања” и “великосрпског унитаризма”. Свој најјаснији израз тај концепт је нашао у одлукама Пете земаљске конференције КПЈ у Загребу (1940), мада је та теза зачета још на комуниситчким конгресима 20-тих година 20.вијека, под утицајем Коминтерне.

Процес однарођавања Срба у Црној Гори био је саставни део свеукупне државне и партијске политике – од уставних решења, државних и партијских докумената, до научне, просветне, образовне и културне политике. О дојучерашњем српском народу у Црној Гори није више било ни речи, као да је наједном нестао без трага, све до краја 20. вијека.