На данашњи дан, 1817 године, господар Србије, Милош Обреновић, по одлуци Скупштине народних кнезова, одрубио је главу вожду Карађорђу, на спавању, са сјекиром у кумовској руци, и у зобници је преко Београда послао у Стамбол, на дар. И стиже га гријех и проклетство до четвртог степена потомства.
Последњи изданак Обреновића, краљ Александар, издахнуо је 1903 године на мачевима сопствених сународника и као лешина избачен кроз прозор. Убијена је и његова супруга, као и бројни његови сарадници и официри.“Црна рука“ звала се у ствари „Уjедињење или смрт“. У те три речи садржана је сва суштина цијеле ове приче: ко није био за уједињење, за стварање Југославије, чекала га је смрт!
На Видовдан 2001 године, изручењем Слободана Милошевића западним џелатима, онима који су нас бомбардовали пар година прије тога, власти у Београду су бациле љагу на себе и цијели српски народ.
Навео сам ова три најтрагичнија примјера, а било их је још много, посебно кроз средњовековну историју Србије, када су ударали брат на брата, кум на кума, син на оца, отац на сина…
Каква је то историјска трагика једног народа? Која је то шекспировска трагедија равна овој? Зар краљ Лир? И какав је то народ у коме се овакве сатанске ствари дешавају? Митски народ који једе своје богове? Едипово оцеубиство? Карамазови?
Народ који има Ричарда Трећег мора родити и Шекспира. Гдје је умјетничка сублимација судбине Карађорђеве, и коби обреновићевске, у умјетничко дјело? Ако је умјетност трагање за љепотом истине, гдје је овдје умјетничка истина? Гдје је роман, трагедија, опера? Гдје је ламент над судбином и реквијем за Карађорђа? И за Милоша? Гдје су Мокрањац, Христић и Царевац? Гдје су били Андрић и Црњански?
Смрт и судбина Карађорђа као метафора српства пројектује се као и реалност, као савремена стварност. Колективну душу српског народа и данас раздире отровно сјеме амбивалентне распре и раздора. Погледајте само шта се дешава на улицама Београда и других градова Србије, као да је сами Сатана умијешао прсте.
Судбина Карађорђева дала је прилику да завиримо у паклене поноре колективне душе српског народа. И историје његове. Ради наука данашњим генерацијама. И онима који долазе. Да упознају колективну, подсвјесну психу свога народа да би њоме овладали, а не робовали јој. Да упознају историју свога народа да би је усмјеравали, а не понављали је.
Довољан разлог да се хидри погледа право у очи.
Карађорђе је највеличанственија и најтрагичнија фигура српске историје. Величина личности Карађорђеве произилази из величине и значаја српске револуције – Првог српског устанка, коме је стао на чело. Његова личност је парадигма једне од најутицајнијих и најтрагичнијих династија српских.
Трагична судбина Карађорђева је сублимирани израз трагизма српског народа и амбивалетног раскола архетипа колективне душе његове (амбиваленција – психичко осјећање када се према једном истом објекту јаве осјећања и љубави и мржње истовремено).
Тек ако се потпуно схвати амбивалентни раскол колективне душе српског народа као психолошка категорија, као архетипска, подсвјесна, ирационална, временом акумулирана категорија психологије масе, може се разумјети и објашњавати схватање о митској коби судбине која прати српски народ и историјском трагизму његовом. Амбиваленција се као коб урезала у архетип колективне душе и као фатум плете мрежу историје његове.
На жалост, амбиваленти раскол као изражена карактерна особина српског народа, вуче коријен од самог почетка стварања његовог, као државотворног ствараоца српске немањићке државе (рат између два рођена брата Вукана и Стефана, историчари сматрају за један од најкрволочнијих на балканским просторима) и каснијих династија и као историјска коб прати га до дана данашњег.
И на Косову и у посткосовском миту, колективна душа се располутила у два сасвим супротна пола: према Милошу Обилићу и Вуку Бранковићу. Према царству небеском или земаљском. И као фатум прате историјску коб амбивалентности душе српске.
И амбиваленти раскол католицизма нагризао је српску душу. Једни су се покатоличили: Далмација, дјелови Крајине, Славоније, Војводине, западне Херцеговине. У Бечу, 1848. године, у вријеме револуционарног европског врења, Његош се обраћа Милошу Обреновићу и Вуку Караџићу: „А што ћемо ми што нас је пола под Турцима, пола под Њемцима?“
У току Другог свјетског рата посебно се полутила колективна душа српска: за краља или маршала, за династију или републику, цркву или комунизам, партизане или четнике.
Последњих деценија, нешто модификовано немањићко расколно опредељење: према источној култури и духовности православља, и западној технологији и материјалном и привредном развоју. Према ћирилици и латиници. Тако до дан данас, када у Србији иаммо подјелу на студенте и „ћације“, на „блокадере“ и „антиблокадере“.
А Балкан преузак и за велики Исток и за моћни Запад.
Српски народ мора да се покаје и крене даље својим, светосавским, путем, што је тешко у данашњем свијету, али другога избора немамо. Узак је пут који води у Царство небеско.
