на данашњи дан рођен је Алекса Шантић (1868-1924)

Волови јарам трпе, а не људи, Бог је слободу дао за човјека!

3250

Шантићи су позната мостарска породица поријеклом из Црне Горе (Пјешивци, код Никшића). Иако је Aлекса Шантић један од највећих песника нашег говорног подручја, црногорске просветне власти су, пре двије године, његове пјесме избациле из школских уџбеника

Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба.

Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.

Био је оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.

За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата.

У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата, изабран је у Мостару за члана Српског одбора.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.

Ми знамо судбу

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи, —
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигде уставити нико!
Народ је ови умирати свикô —
у својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра камâ!

Све тако даље, тамо, до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!