скидање прашине

САГА О РАИЧКОВИЋИМА: Најзначајнија подгоричка породица!

3557

Један од наших највећих пјесника, Стеван Раичковић (1928-2007), у књизи “Један могући живот”, у којој је одговарао на питања пјесника Мирослава Максимовића, говори о својим подгоричким коријенима, о свом дједу који је два пута био градоначелник Подгорице, и стричевима који су оставили значајан траг у историји Црне Горе и Југославије…

Припремио: Донко Ракочевић

Била је то партерна кућа у центру Подгорице – а неколико унутрашњих башти и авлија, од којих је једна носила, бар за мене, загонетно име „кућиште“ – мога деде Стевана Раичковића и његове жене, моје бабе Милице, рођене Врбица. У тој кући је угледало света тринаесторо њихове деце, осам синова и пет кћери.

Заиста, чак и мени самом, то звучи сасвим невероватно. Зато ћу – да бих био сигурнији у поменутом броју – навести њихова имена: Крсто, Јован, Милан, Петар, Василије (Васо), Војин, Сава и Павле.Марија (Маша), Љубица, Даница, Јулијана (Јулка), Персида (Перса).

У два маха сам боравио у овој кући. Први пут, кад сам имао не више од четири године: у време једног летњег распута, ваљда 1932. године. Допутовали смо из далеке Беле Цркве, у Банату, до Подгорице, да деда и баба по оцу, први пут виде своје унуке – Момчила (1924), Светлану (1926) и Стевана (1928), који су рођени у Србији.

Тада сам једини пут видео свог деду, по коме сам и понео име. Био је крепка старина, седих бркова и плавих очију, смиреног понашања и благог тона у говору. Већ следеће године је у Белу Црву стигла вест да је деда Стеван, напречац, преминуо у свом подгоричком дому.

Почетак другог боравка у овој кући поклапа се тачно са почетком Другог светског рата: из далеке Суботице, са крајњег севера државе, после сијасет перипетија – стигли смо у Подгорицу, у којој је још увек живела моја баба, у ноћи између 5. и 6. априла 1941. године.

Преморене од дугог путовања, у рано шестоаприлско јутро, пробудио нас је мој најстарији стриц Крсто, са вешћу да је Београд бомбардован, од стране Немаца и да се на брзину спремимо ради изласка из Подгорице.

Тек што смо стигли у оближње село Толоши, код далеких и непознатих рођака (у кућу Саве Нешкова), од Италијана је бомбардована и Подгорица. Као још непотпуни тринаестогодишњак – сећам се – са неким непознатим удивљењем, са једне заравњене стене понад ове сеоске кровињаре, посматрао сам задимљену Подгорицу, која је сва одјекивала под експлозијама.

Нисам знао шта је рат, важно ми је било да више нисам мислио на школу. Преда мном се отварао неки сасвим другачији живот у сасвим непознатом свету, који је отпрве почињао да личи на неку велику авантуру која је одговарала оним непредвидљивим догодовштинама које сам дотад, скрушен на свом седишту, у замраченим суботичким и сенћанским биоскопским дворанама, посматрао само на треперавим платнима.

Оне куће, у Подгорици, више нема. Пропадала је полако, у неколико узастопних година, али интензивно. Оно што су начеле (италијанске, немачке и америчке) бомбе у рату, докрајчила је послератна изградња „новог Титограда“. Али, иако је на ономе месту нема готово читавих пола столећа, она је још увек пред мојим очима, кад год зажелим: са својим собама које гледају на главну улицу, и оним, још бројнијим, које су окренуте према авлијама и баштама, и са свим оним њеним житељима која сам у два своја краткотрајна боравка у њима затицао.

Мој деда, Стеван Петров Раичковић (1858-1933), био је капетан Љешанске нахије, стекао је и запажену црногорску титулу барјактара (турски барјак у боју на Цареву Лазу, 1712. године, освојио је један младић из братства Раичковића, па је, затим, барјактарство у овом презимену, селективно преношено с колена на колено).

Пошто ова два звања, по обичајима, а и по записаним узусима, нису могла да буду садржана у истој личности, он је своје барјактарство пренео на свог сина Јована, који је ту титулу, по општем признању – као учесник Балканских и Првог светског рата – сасвим оправдао.

Сви су га, до краја његовог живота, са истинским уважавањем и без трунке оне познате и свеприсутне црногорске ироније, ословљавали именом барјактара.

По струци, економиста, школован у Италији, Јован је догурао у својој чиновничкој каријери, после Другог светског рата, пред крај свог службовања, до директора Црногорске банке. Али, пред своју смрт, у Београду, затражио је од родбине да му, кад умре, у читуљи, у Политици, наведу као једино звање – барјактар.

Али, да се још мало, вратим свом деди: капетан Стеван Раичковић (кога је школовао војвода и министар Машо Врбица) био је у време краља Николе у служби на његовом двору. Неко време је заузимао положај управника Државних добара Црне Горе. У два мандата (1896-1899. и 1901-1905) налазио се на челу Подгорице, као председник општине. (Занимљив је случај да је његов син Петар, предратни београдски адвокат и комуниста, ратни првоборац, по ослобођењу Подгорице 1944. године, био први послератни председник општине тог истог града.)

Први син мог деде, мој најстарији стриц, Крсто Раичковић (1887-1965), био је активни учесник једног значајног историјског догађаја. Као млади свршени правник, један међу првима из Црне Горе, изабран је за посланика и секретара Црногорске скупштине, која је 13. новембра 1918. године, у Подгорици, на основу Резолуције (у чијем је састављању и он учествовао) донела судбоносну одлуку о збацивању краља Николе и уједињењу Краљевине Црне Горе са краљевином Србојом, под династијом Карађорђевић. Био је блиски сарадник и пријатељ црногорског политичара Марка Даковића који га је венчао са Александом-Чуром Смоленском, постоктобарском избеглицом из Русије, из Астрахана.

После оног преломног догађаја у Подгорици, није се више активно бавио политиком, живео је као адвокат и судија. За време Другог светског рата (због два брата Василија и Петра, који су били међу организаторима Тринаестојулског устанка у Црној Гори) био је интерниран у Италију, а крај рата је дочекао у немачком заробљеништву. Сећам се како му је мој отац Милан, у неколико наврата, из нашег избеглиштва у Крушевцу и у Смедереву, слао пакете са храном, поткошуљама и чарапама, чим је преко Црвеног крста  сазнао за његову заробљеничку адресу у Немачкој.

Од 1950. године, па надаље, живео је у Београду као пензионер. И попут свих Раичковића био је неуморни шетач по центру града. Волео сам да дуго, лежерно ходам са њиме по Кнез-Михајловој улици и Теразијама.

Био је изузетно мудар и смирен човек, малоречив, свакако један од најчеститијих старих људи које сам знао. Мислим да је више него неголи икоји писац или интелектуалац које сам у то време познавао, утицао на моју младу душу и успостављао неки необичан поредак у њој. И то све са мало, минимално речи, понекад чак и са једном једином.

Имам осећај да се на овом месту, док о њему говорим, први пут ослобађам једног давног дуга, којег се у последње време, док и сам старим, све више и све беспомоћније присећам, заглибљен у мочвари овог и оваквог нашег живота, али и озарен помислима да је некад међу нама било и оваквих људи, па чак и са једном танком мишљу да их можда још увек има, и да ће их можда и заувек бити.

Међу мојим бројним стричевима, двојица су припадала комунистичком покрету. Најмлађи, Василије- Васо, адвокатски приправник у предратном Београду, провео је пуне три године у казаматима Дубровника и Сремске Митровице, због рада у забрањеној илегалној КПЈ. Када је коју годину пред рат пуштен са робије, право из казамата дошао је у нашу породицу, која је у то време живела у Сенти. Сећам се како смо се сви заједно, по дочеку, од железничке станице до наше куће, возили фијакером.

Сећам се и једног дијалога, два брата, мог оца Милана и стрица Василија, у башти наше сенћанске куће. Кад га је мој отац запитао какве је другове имао на робији, мој стриц је резигнирано одговорио: „Њих ми не помињи, тежи су ми били од тамничара.“ Пада ми на памет да је можда чак и из тог периода потекла она наказна идеја која ће се десетак година касније развити у онако монструозни систем какав је владао на Голом отоку.

Па, ипак, мој стриц Василије, био је у групи првих организатора Тринаестојулског устанка у Црној Гори. Сећам се како је кроз кућу и авлије моје бабе, у Подгорици, већ у првим данима италијанске окупације, дефиловао неки силни и непознати мушки свет, задржавао се само накратко, и одлазио. Не знам да ли је међу њима био, али знам да је помињао и једно, за мене, чудно име – Моша Пијаде, а да је  у исту кућу навраћао и саплеменик нашег љешанског братства (и кум) Павле Ђуришић.

У исто време, у једној полумрачној соби окренутој авлији, иза густих завеса, готово по читав дан су седели моји стричеви Крсто и Јован, заједно са мојим оцем и повремено уздисали, па чак и јечали, док се са супротне стране, на улици, оглашавао поново кренули живот. Ја сам, са једним својим подгоричким братом-вршњаком, готово сав припадао тој страни. Понешто од те атмосфере, са једном разрађенијом анегдотом из тог времена, обрадио сам и литерарно у причи “Корњаче”.

А мој стриц Василије? Под помало мутним околностима, међу којима је (касније) помињана реч издаја, мученички је завршио живот у тридесетосмој години: тешко рањен и непокретан, на биваковању у једној суседној кући, заробљен је и пренет у Подгорицу и стрељан од стране окупатора, првих дана 1942. године.

Некако у исто време, у Београду му је супруга Златица – спикер Радио-Београда – родила кћер коју није видео. Добила је име Милица, по очевој мајци, нашој заједничкој баби. Живи сада са својом породицом и ради као архитекта у Новом Саду.

Једна дуга улица у Подгорици и дан данас носи име: Улица Васа Раичковића. Често ме питају познаници – Подгоричани: Шта ти је Васо? Уз пијететску успомену на овог драгог човека – за кога су ми у фамилији говорили да смо физички наликовали један на другога – ова моја исповест о стрицу Василију је истовремено и један малчице опширнији одговор на оваква запиткивања.

Један други мој стриц, такође предратни комуниста, Петар, кога сам већ поменуо као првог градоначелника тек ослобођене Подгорице, 1944. године, краткотрајно је стекао своју послератну каријеру, онаква каква му је ваљда и следовала као образованијем првоборцу партизанског покрета, предратном правнику и београдском адвокату.

Са последњег положаја, југословенског амбасадора у Техерану, под закулисном (полицијском) оптужбом да је и након резолуције Информбироа, на једном дипломатском пријему у овом персијском граду – у коме је био и доајен дипломатског кора – имао срдачан и “недистанциран контакт” са својим совјетским колегом, хитно је повучен из службе, насилно (превремено) пензионисан, са половином пензијског износа.

Био је изнутра горак, а постепено и политички све разочаранији, што никако – ваљда из сујете према синовцу кога је одувек сматрао “анархолибералом” – није хтео да призна у нашим дугим разговорима по београдским улицама.

Једном, ко зна шта све имајући у виду резигнирано ми је и лаконски, без икаквог додатног објашњења, изненада рекао: “Није ни несрећном Васу, ни мени, требало да се хватамо у то гангстерско друштво. ”(Да ли је при том мислио само на југословенско, не знам.)

Убрзо после тога (1972) неочекивано је умро, с последњом опоруком коју је пренео супрузи, да приликом сахране одбија ону последњу почаст која је – по правилима СУБНОР-а – следовала првоборцима на гробљу – лафајет, војна музика, плотун и говор о заслугама.

Оваквом (револуционарном) опредељењу – по породичној причи – тежила су још два моја, раније умрла стрица, Саво и Војин, које нисам упамтио.

Мој отац, Милан (1897-1972), припадао је оној основнијој и традиционалнијој линији куће Раичковића – заједно са већ помињаним Крстом и Јованом. Са овом браћом – на страни “бјелаша”- учествовао је и у оној познатој оружаној чарки са милитантнијим присталицама краља Николе, на Цетињу, о Божићу 1919. године. Пре тога (као младић) био је добровољац у Првом светском рату. По његовом окончању, завршавао је Учитељску школу у Београду.

Кад је завршио Учитељску школу, била му је, као добровољцу у рату – по ондашњем закону – понуђена и земља у панчевачком риту, али је он то одбио.

После завршетка школовања у Београду – показивао ми је и кућу у Зетској улици у којој је становао – мој отац се није враћао у Црну Гору, нити је икада више у њој живео. То је, наравно потпуно одредило моју судбину, тако да ми се, добрим делом, и ова прича о мом  црногорском пореклу – које сам први пут ево сада на један бар нешто конкретнији начин домогао – готово читавог живота указивала као да помало лебди у ваздуху, добијајући облике и обрисе какве имају предели или грађевине у некој вазда замагљеној даљини.

Као млади учитељ, мој отац је испрва службовао у Јужној Србији. Али, убрзо, већ после коју годину, обрео се у школама на истоку Србије. У једном од тамошњих наших села – у истој школи у коју је био упућен – затекао је и учитељицу Живану Обрадовић која је тек отпочињала свој радни век. Можете и сами да претпоставите да је то био и почетак стварања једне нове ( за то време и веома уобичајене) учитељске породице.

(За Стеваном Раичковићем је остао син који данас живи у Њујорку као композитор са женом Јапанком и двоје дјеце)

 

Стеван Раичковић је у дјетињству слушао бабине приче (баба му је била братанична Маша Врбице, његушког капетана и црногорског мнистра) о Сими Матавуљу и Лази Костићу који су често боравили у њиховој кући на Његушима. О Матавуљу је баба више причала као о јунаку него као о писцу јер је послије погибије њеног оца на Скадру скупио групу Црногораца и пошао у Скадар да освети свог великог пријатеља.

Пјесник је говорио да је баба Милица живјела у „његошевским преокупацијама“ Црне Горе. Знала је бар половину Горског вијенца напамет и преносила ријечи Његоша дјеци и унуцима. Била је поносна што јој је унук Стеван већ у младим годинама постао познати пјесник. Па ипак његова лирска поезија јој није била блиска и замјерала му је ријечима: „Што не пјеваш о јунацима и бојевима… ка’ Његош што је пјевао“

Када је Стеван Раичковћ 1993. године добио Његошеву награду и један дио њеног новчаног износа дао за изградњу читаонице и библиотеке на Његушима био је пријатно изненађен ипочаствован када су га већ послије годину дана позвали да отвори читаоницу. Његова бесједа била је интимна прича о личној повезаности са Његушима, сјећањима на бабу Милицу Врбицу са Његуша и љетовањима у Херцег Новом.

На повратку са свечаности у Његушима одлучио је да се по први пут у животу дуже задржи у Љешанској нахији, селима Градац и Парци, одакле су Раичковићи поријеклом.  Ходајући по камењару, „по обурданим селима“, записујући имена села и растиња, осјећао је како се у његовом „космополитском и увелико отуђеном бићу“ буде неке нове устрептале емоције.

Осјећао је непосредно ту познату црногорску пасионираност прошлошћу, која оставља утисак да су се на овим (само наоко убогим камењарима ) одвијали тако значајни и пресудни догађаји који само неком пуком каприциозношћу нису  (још увек) забележени на страницама историје…

Пуно година касније сјећајући се тог „врелог“ априлског дана, Раичковић ће записати да је са једне узвишице Веље Горе, која граничи села Градац и Парци у једном тренутку видио читав свој живот. Сјећања су се претворила у слике и пјесник је са брда на којем је стајао „видио“ плавозелену боју ријека Мораче, Рибнице, Ситнице, Цијевне. Назрео је кровове ђедове (давно порушене) куће у Подгорици у којој је одрасло тринаесторо дјеце међу којима и његов отац Милан.

Видио је у том тренутку још и даље Пек и родну Нересницу, пристаниште у Великом Градишту, завичају његове мајке. „Био је ово тренутак једног од мојих најинтензивнијих осјећања, као некаква синтеза успомена на све оно што је довело до мог живота“

Па, ипак, Раичковић је не једном рекао да се у потпуности слаже са чувеном реченицом Милоша Црњанског да је „сам себи предак“. Као и да је трагајући за завичајем осјећао да је „његов прави и једини завичај био сваки онај (бели) још неисписани папир на столу“.