скидање прашине

ЗЛОЧИН КОЈИ СЕ КРИЈЕ: Силовали и продавали Величанке на пазару!!!

2974

Без икаквог повода, 8. августа 1859. године извршен је дивљачки напад на Велику. Том приликом спаљено је више од сто кућа, дјеца су бацана у ватру, убијено је двадесет људи и заробљено педесет жена. Заробљене жене су силоване и продаване по околним пазарима као робље. Заплијењено је око пет хиљада оваца и око хиљаду грла крупне стоке

 Пише: Чедомир Лутовац

Захваљујући сналаживљивости васојевићког војводе Миљана Вукова и наклоности француског и руског представника у комисији за разграничење, Црна Гора је 1859.  године добила дио спорне територије у Васојевићима. На жалост, двије трећине јединствене територије Васојевића, од Чакора до Љешнице, остало је у турској граници.

Неприродна и неправедна граница на Лиму постала је неуралгична тачка спорења. На дијелу територије која је остала изван границе испољавало се незадовољство и избијале честе чарке. Границом на Лиму нису били задовољни ни Турци, нарочито домаћи исламизовани род Шабанагића, моћни плавски и гусињски бегови, носиоци локалне власти у Горњем Полимљу. Због границе на Лиму негодовали су и други домаћи муслимани, лојални поданици и предани браниоци исламске државе.

Из Скадра су упућиване честе казнене експедиције на Васојевиће, које су паљевинама и пљачком пустошиле долином Лима, убијале, хапсиле и сургунисале угледне људе, а нејач одводиле у ропство. Прваци овога краја слали су писма црногорском књазу и дипломатским представницима у Скадру, жалили се, молили да се овај крај заштити и припоји Црној Гори. За немирно стање у Васојевићима скадарска власт је оптуживала Црну Гору, а стварни подстрекач сукоба и насиља био је скадарски паша и локалне власти.

Без икаквог повода 8. августа 1859. године извршен је дивљачки напад на Велику. Том приликом спаљено је више од сто кућа, дјеца су бацана у ватру, убијено је двадесет људи и заробљено педесет жена. Заробљене жене су силоване и продаване по околним пазарима као робље. Плијењено је око пет хиљада оваца и око хиљаду грла крупне стоке.

Дивљачки напад и разарање Велике изазвало је велико узнемирење и револт у овом крају, као и пажњу европских конзула у Скадру. Они су тражили од паше да нареди повраћај стоке и друге имовине и ослобађање жена које су продаване по окoлним пазарима. Правдајући се пред европском дипломатијом Абди-паша је умањивао злочине наводећи да је то била акција подивљалих арнаутских планинаца из околине Пећи и Ђаковице, а да су Величани сами криви што су се бунили против турске власти.

Захваљујући дипломатској активности није дошло до већег покоља. Недуго затим, 13. марта 1860. године, Турци су напали капетанију Вукмана Фемића и у неравноправној борби спалили га у кући са још 11 сабораца, пошто је одбио да се преда. У одбрани је погинуло 25 устаника, а спаљено је 13 кућа. Опљачкана су сва села до Заостра.

Дивљачки напади на Велику и Фемића капетанију остали су некажњени. Интервенцијом дипломатије спријечено је даље крвопролиће, али трајног мира у Лимској долини није могло бити. Настављено је пустошење села, пљачка и насиље. Камен спотицања била је неприродна и неправедна граница, која је дијелила овај јединствени географски, етнички и културни простор.

За сво то вријеме управну власт на овом простору имали су домаћи муслимани, а српско име било је синоним бунтовника и издајника исламске државе, зато су многе породице и појединци у овом крају биле подвргнуте физичком истребљењу, кулуку и појачаном економском притиску у виду високих бидата, који су стално повећавани.

Након турских пустошења по нахији, паљења домова, убистава и хапшења истакнутих људи, растурања породица, пропадања дјеце и поробљавања жена, било је и присилног прелажења на ислам. Исламизација је у разним облицима била захватила знатан број васојевићких братстава и породица од Плава до Љешнице. Плавско-гусињски феудалци, моћни бегови и носиоци локалне управне власти вршили су бескрупулозну експлоатацију путем читлучења и насиље над поробљеним становништвом у Васојевићима и Хасу.