скидање прашине

ДР МАРКО КНЕЖЕВИЋ: Моје сјећање на покољ у Велици!

5135
Заробљени Величани, њих 49, који су одведени у логор у Беч

Пише: проф. др Марко Кнежевић

Изласком наше породице из злогласног концентрационог логора у Плаву 1941, гдје су нам од глади и болести умрла дјеца, мој брат и сестра, Мирослав и Коса, вратили смо се у Новшиће својој кући.

У јесен, по хладном времену, из куће нас је истјерао капобанда Имер Малићи Бучевић. Мајка Милка повела je нас дјецу, мене, Мирка, Бора и Персу, готово голе и босе, у Улотину и тамо нас је примио под свој кров добротвор Радомир Шошкић. За нама је дошао је из новшићких шума са пушком у руци oтац Вучеља. Ту су га заједно са групом комунистичких герилаца у фебруару 1942. године ухватили Италијани и интернирали прво у Албанију, а затим у Италију.

У пролеће 1942, вратили смо се из Улотине у Новшиће, али нас је опет из куће истјерао Имер Малићи. Побјегли смо у Велику и нашли уточиште на Иванпољу код нашаг ближњег рођака Мила Кнежевића. Он нас је примио без ријечи, иако је мала кућа брвнара била тијесна и за његову породицу.

Сјећам се вечерњих плотуна 16. октобра 1942.године, када су балисти и вулнетари из Плава на челу са Ујканом Челићем стријељали девет Срба, родољуба из Велике и Горње Ржанице у Лугу Вулевића на дну Иванпоља. Пошао у зору са братом Мирком низ иванпољску терасу и са високог одсјека видио растурене лешеве убијених, што је на нас дјечаке, од 7 и 8 година, оставило страшан, тужан и неизбрисив утисак.

Пред крај рата, 1944. године, породица се вратила у Новшиће. Имер Малићи нам је дозволио да се смјестимо у двије мање собе своје куће, док је двије веће он користио за свој штаб балиста – црнокошуљаша.

Непосредно уочи геноцида у Велици, у Новшићу, најближем селу Велици, поред наше породице затекло се више породица и избјеглица из Велике и околних села. Комшија Албанац Чеља Бучевић крио је од балиста и вулентара, у подруму своје куће, излажући се ризику, не само породице, него и бројне партизанске борце и првоборце. Узгред да напоменем комунисти су га послије рата изводили на стријељање, али је некако извукао живу главу.

Квинслишка власт у Плаву на челу са Шемспм и Ризом Феровићем била је унапријед обавијестена о масакру у Велици. Обавијестен је и Имер Малићи, а знали су и сви Албанци у селу. Уочи 28. Јула, од наших комшија Албанаца, наша и остале породице су обавијештене су да ће кроз Велику проћи „нека страшна војска и да неће оставити живога ни миша у рупи“. Не враћајте се у Велику, говорили су нам. Ко их је послушао остао је жив, а ко се вратио на најсвирепији начин је страдао.

Сјећам се када је непосредно пред велички масакр кроз Новшиће, у повратку из Плава, прошла Четврта крајишка бригада којом је командовао Пеко Дапчевић. Била је наоружана углавном пјешадисјким наоружањем. Војска је била гладна, па смо им дали што смо једино имали кромпир који смо ископали из земље.

Пекови партизани су порушили мостове на колском путу према Чакору како би онемогућили одступање поражених „Принц Еуген“ и“Скендербег“ дивизија из Андријевице за Пећ. Међутим, када је непријатељска војска наишла она је ангажовала Величане на оправци мостова и потом их све постријељала.

Само у засеоку Приједо, партизани су обавијестили мјештане да ће кроз Велику проћи крвожедни есесовци и да треба бјежати у шуму јер неће никога поштедјети. Умјесто да пошаљу двије три наоружане тројке кроз Велику да демантују Саит Хоџу и Растодера, те да становништво упозоре да не чека непријатеља код куће, већ да бјежи у шуму, партизани су мобилисали један број Величана и повели са собом. Боље је било да су мобилисане и наоружане Величане оставили у село да се боре, јер да су се наше пушке огласиле, можда не би изгинуло толико, око 500 невиних жена, дјеце и стараца, јер непријатељска војска се ужурбано повлачила према Пећи, није имала времена за дуже борбе.

Након три до четири дана од величког крвавог пира, у Новшиће су почеле да долазе рањене и неке избезумљене особе. Како су од осталих кућа у селу остала само згаришта, те особе су налазиле уточиште у нашој кући. У Ржаници нијесу могле наћи спас јер је тамо била вулнетарско-балистичка станица на челу са окорелим Авдом Авдићем. На истоку преко Чакора је Ругова, а далеко на сјеверу Шекулар. Но, ни у Новшићу није било спаса за рањене особе. Није било никог ко би им могао пружити помоћ да залијече ране.

Прво је у нашу кућу дошла тешко рањена у груди Милунка Трифунова Раденовић. Чудили смо се како је могла са таквом раном да дође жива. Наша мајка Милка није јој могла помоћи јер није имала ни љековитих трава да залијечи рану, па је Милунка убрзо умрла. Сахрањена је на беглуку у Новшићу, али како су изгладњели пси открили гроб и почели да разносе дјелове њеног тијела, посмртни остаци су ископани и пренијети на брезојевичко гробље.

Затим се у кући обрела рањена Мирка Миланова Радуловић, која је у Велику дошла из Плава. Куршуми крвожедних есесоваца разнијели су јој руку до рамена. На рани су милели црви. Ни за њу није било спаса, па је након 10 дана умрла. Сахрањена је на плавском гробљу.

Једне вечери уточиште у нашој кући нашле су три нијеме и избезумљене дјевочице из Велике. Гестикулацијом су покушавале да нам покажу како су побјегле од ножа и ватре. Преноћиле су и сјутрадан им се губи сваки траг.

Жарка Бранкова Кнежевић са Иванпоља побјегла је у Новшиће са раном на рамену. Задесила се у породичној кући у моменту када су злочинци банули на врата и убили јој бабу и мајку, а њу ранили. Жарка се послије рата удала и данас живи у Брезојевицама.

Други дан послије величког масакра, ја и мој брат Мирко упутили смо се из Новшића ка Иванпољу, не сјећам се ко нас је и зашто тамо послао. На путу код Иванпоља били смо јако изненађени и уплашени када смо видјели да нам иду у сусрет два војника у њемачким униформама. Ја сам носио ручно направљену пушку од италијанских шаторских цијеви која је са бојевим мецима пуцала као права пушка али није имала убојно дејство даље од 4-5 метара. Кад сам угледао војнике бацио сам је у живу ограду испод пута. То су видјели војници и кад смо се срели, мене је војник узео под руку, вратио до тог мјеста, извукао пушку из грмена, дао ми је у руке и пустио ме. Ко су били ти војници, ни дан-данас не знамо. Претпостављамо да су били њемачки војници или фокдојсчери из Војводине, који су поштовали наредбу за прекид масакра у Велици.