Скидање прашине

ЕКСКЛУЗИВНА ФОТОГРАФИЈА: Предаја кључева града Скадра!

1417
Есад-паша, командант Скадра, предаје кључеве града црногорском престонаследнику Данилу

Објављујемо неколико исјечака из занимљиве књиге ирског романописца Џојса Керија, свједока борби око Скадра и његове предаје Црногорцима, као и фотографију предаје кључева града, коју до сада нијесте имали прилику да видите (из приватне колекције Миомира Калезића)

Дуга је то прича како сам се нашао у Црној Гори у октобру 1912. године. Балкански рат је тек био почео и ја сам желио да стигнем до фронта. Познато је да су млади људи увијек склони да саосјећају са оним што изгледа да је слабија страна, а Црна Гора је била најмања од балканских савезница.

Према споразуму са савезницима, Србијом, Бугарском и Грчком – требало је да Црна Гора прва отпочне рат против Турске. Црна Гора је објавила рат Турској 8. октобра 1912. године, десет дана прије осталих савезника.

Главни правац црногорске војске био је Скадар, а споредни, Новопазарски Санџак. За операције у правцу Скадра формирана су два одреда – Зетски, под командом престолонаследника Данила, и Приморски, под командом предсједника владе Митра Мартиновића. За операције у Новопазарском Санџаку формиран је Источни одред, под командом генерала Јанка Вукотића.

Главне црногорске снаге спремале су се за напад на Скадар, гдје у почетку није било јачих турских снага. Послије успјешних борби на граници, трупе Зетског одреда полако су напредовале према Скадру. Одред је 28. октобра заузео Бардањол, један од главних положаја у одбрани Скадра, али га је турска војска повратила противнападом.

Приморски одред разбио је турску војску на граничном фронту, али је по наређењу краља Николе одустао од напада на скадарско утврђење Тарабош. Тако је пропуштена прилика да се Скадар заузме, што је Црној Гори донијело велике губитке у људству и велике политичке компликације. У Скадар је убрзо дошао Есад-паша са 12.000 војника и тако га јако утврдио да Црногорци нијесу имали могућности да га нападну. Држали су га у опсади.

Највише успјеха имао је Источни одред. Он је 4. новембра ослободио Мојковац, Бијело Поље, Беране (Иванград), Плав, Гусиње, Пећ и Ђаковицу, у коју је ушао заједно са јединицама српске војске.

Почетком децембра 1912. године, посредством великих сила, потписано је примирје између савезника и Турске и тиме су обустављене операције. Ово примирје скадарски гарнизон је само искористио да уз страну помоћ утврди своје положаје и припреми се за одбрану.

Пошто амбасадорска конференција великих сила у Лондону није успјела да између балканских савезника и Турске дође до мира, непријатељства су обновљена почетком фебруара 1913. године.

Црногорска војска 7, 8. и 9. фебруара вршила је велике нападе на скадарска утврђења, али није успјела да заузме Скадар и претрпјела је тешке губитке. У тим тродневним јуришима погинуло је око 5.000 Црногораца.

Исцрпљени турски гарнизон у Скадру, међутим, није био у могућности да издржи даљу опсаду и његов командант Есад-паша понудио је преговоре. Есад-паша је предао Скадар под условом да са цијелом војском и наоружањем напусти град. Уговор је потписан 23. априла. Црногорска војска ушла је у Скадар 24. априла.

Скадар, међутим, није могао да остане Црној Гори. Због пријетње великих сила, краљ Никола је 4. маја 1913. обавијестио енглеског министра спољних послова да Скадар предаје у руке великих сила.

# # # # # # # # # # # # # #

Док смо напуштали Ваљасе са Широчког виса се огласио први топ. Кап извуче свој сат. Било је ту управо вријеме које нам је Марковић рекао, девет часова. Осам граната је испаљено у првом минуту – и разбило мир тога јутра својим врискањем и јецањем, док су прелијетале преко нас на свом путу низ гребен. Видјели смо како земља узлијеће на врху Тарабоша.

Кроз десет минута, Турци су почели да одговарају са обичним гранатама, које су експлодирале на површини Широчке. Ми смо се договорили да посматрамо бомбардовање са стијене изнад Драмоша, на осамсто метара од турских шанчева, и тамо смо стигли прије десет. Имали смо погодна мјеста, са доста заклона и изванредним погледом на положаје.

Пушчане ватре било је мало – и чуо сам само по који метак; бомбардовање је било исувише жестоко. Видио сам једног човјека како раширених руку и ногу уздиже у прашини мелинит гранате.

Црногорци се нијесу кретали према истуреном зиду јер би их погодили њихови сопствени топови. Једна граната је некако залутала и убила команданта Команско-загарачког батаљона и свештеника који су били отишли предалеко дуж врха гребена.

У два сата, ватра се помјерила навише и промијенила у шрапнел, што нам је казало да ће напад да почне. Шрапнел је требало да држи Турке у заклон.

У исто вријеме, меци су почели да погађају нашу стијену а више их је прелијетало. Закачили су Борјову капу и помјерили му је пет-шест сантиметара преко главе. Капетан нас обадвојицу прокле и нареди нам да се спустимо. Ред људи оцртао се изненада на линији хоризонта са далеке стране гребена, и спотичући се потрчао према жици. То су били бомбаши. Било их је четрдесет, све старци и посебни добровољци. Сами су се пријавили зато што, како они кажу, није важно и ако их убију. Неколико их је носило дугачке бијеле огртаче, плаве панталоне и бијеле чарапе народне ношње, те су се њихови капути смијешно вијорили за њима док су на својим старим реуматичним ногама журили преко камења.

Бомбе су биле цијеви око два и по метра дуге, с намјеном да се подвуку под жицу и активирају упаљачем. Оне су се показале дјелотворнијим и од топовских и од ручних граната, мада не толико добре колико клијешта.

Неколико стараца је пало, али их је двије трећине поставило бомбе намјестило и упалило. Враћали су се натраг каскајући кратким корацима и дугим скоковима као што раде људи преко неравног терена, падајући један по један сво вријеме. Кад су прелазили непосредно изнад зидова и војника који су тамо чекали, бацили су увис своје капе да им покажу да је жица пробијена.

Мора се имати на уму да су Турци пуцали на њих непосредно са педесетак метара. Неки од оних који су одбацили капе сувише високо чекали су их озбиљно да се врате, као да је то била игра хватања лопте.

Око пола ових људи било је намах убијено, сви осим двојице или тројице били су погођени, неки са пет, један са седам устрела.

Први човјек на крају предњег црногорског зида је устао и изашао. Тог тренутка је био погођен, али је други, трећи, четврти, пети слиједио један по један на одстојању од метар или два, погнуо би се под жицом и пео према шанцу.

Одмах испод жице налазила се једна мала увала, лијево од чистине, која је пружала дјелимичан заклон; одред се тамо сакупио и јурнуо навише у групи.

Турска пушчана ватра била је сада веома убрзана, попут буке хиљаду љетњих дана у једном налету, и парчићи се одбијали од наше стијене десно и лијево, мада је већ била знатно расута у вријеме кад би до нас стигла.

Пуковника Пламенца смо видјели према небу како маше сабљом на врху попришта. Изгледало је као да застаје за тренутак, а онда је нестао са гомилом својих људи.

Шанац је био освојен.

Пламенац је био мртав. Онда када је изгледало да је скочио наниже, био је погођен кроз главу, и за око десет минута његов батаљон је био у пометњи. Од шанца су наслијепо јуришали уз ровове и гинули. Турске максимке су биле окренуте право доље према овим рововима, па су их скидали на десетине.

Чули смо да је бригадиру Гурнићу требало да се повјери заповиједање умјесто Пуковника. Гурнића смо познавали. Он је био у Зогају и тамо одредио топовске положаје и поставио логор. Било нам је драго што је требало да он преузме заповиједништво на Тарабошу, јер смо се надали да ћемо да видимо заузимање и посљедњег утврђења.

# # # # # # # # # # # # #

Савладали смо успон до Драмоша око осам. Прошли смо жицу разбијену у фебруарској бици, много малих гробова, много малих заклона пуних празних чаура. Осјећао се неустојан отужан задах мртвих несахрањених тијела. Кад смо стигли до предњих зидова старе предстраже речено нам је да узмемо заклон. Како се наредба преносила позади од барјактара до барјактара, чете су тонуле редом, трупкање и шуштање је утихнуло, и нагло је настала мртва тишина…

Ово је трајало три до четири минута. Изненада један мали човјек искрочи према небу на грудобрану турског утврђења, и стаде. Нико се још увијек није помјерио нити огласио; сви смо журили у ону малу тамну прилику на врху брда тридесет секунди у некој врсти обамрлости, Мартиновић је изашао са два официра и почео да се пење. Штаб, застава Цетињског батаљона, и ми смо слиједили иза, читава падина била је у покрету с батаљонима, бајонетима, заставама.

Турски официр био је уредан мали човјек у униформи зелене и златне боје. Умјесто калпака носио је тамно зелени турбан као знак жалости. Његова стража од шест низамија у пуној парадној опреми стајала је иза. Мартиновић се са њима руковао и они кренуше наниже према првом топу. Ја се нађох у групи турских војника која се спотицала преко камења и разбијених парчади гранате, за дугим кораком Црногорца и живахним корачањем малог Турчина.

Један од услова предаје био је да се сви опсадни топови уруче у борбеном стању.

Низамији се поново постројише иза топа, онда њихов десетар скину покривач са лежишта затварача. Црногорски тобџија се савио, погледао завртње, отворио и затворио лежиште гранате, одмакао се и салутирао.

Турски официр је плакао. Сагао се и пољубио топ, и сваки од његових војника га је наизмјенично слиједио.

Вриједно је помена да су када је топ предат, неке од чета које су долазиле уз брдо почеле да кличу, а истог тренутка се пет-шест људи поред мене окренуло да их утиша. Није било клицања. Барјаци су били једини знак побједе.

Попели смо се на Мали Тарабош у 13:30 је и последњи ров био прегледан и турски официр оде журно према граду са својих шест људи. Они су вјероватно били одабрани људи, јер су упркос исцрпљеном изгледу били згодни војници.

Сви батаљони су сјели на округлом врху Малог Тарабоша и јели своја сљедовања.

Са Малог Тарабоша могла су се видјети обадва Скадра, стари и нови. Стари је мјесни базар. Налази се на самој обали и спојен је Тарабошем дугачким гвозденим мостом преко Бојане. Нови град је око миљу и по даље. Он заузима велики дио простора, зато што је свака кућа, осим продавница у главној улици, окружена својим вртом.

Између старог града и новог простиру се градски пашњаци и добар пут.

Док смо сједјели на Тарабошу, посматрали смо турске јединице како се полако крећу путем, ишчезавају на базару и поново се појављују у великој гомили на страни гдје је срушен мост за Брдицу. Одатле су превожени преко у малим чамцима, и могли су да се виде како се удаљавају низ пут поред Брдице и Барбалуша према Медови и мору.

Двије трећине њихових редовних војника погинуло је у овој опсади, и три четвртине официра.

Барјак је кренуо у два и ми смо га слиједили са батаљоном до мостобрана. Ту је био штаб и гомила других угледних личности.

Поново смо сјели на зид моста да чекамо. Неколико циганчади је тумарало међу војницима, који су их хранили. Ова дјеца су била сама кост и кожа, као и сва сиромашнија дјеца у Скадру.

У два и по су послали војну полицију – не више од сто педесет људи све скупа – да одржавају ред на базару.

Очекивали смо да штаб крене сљедећи и барјактар Цетињског батаљона, кад нас је један Мартиновићев ађутант запитао да ли би жељели да одмах уђемо, посматрамо улазак и прикључимо се нашем барјаку кад буде наишао.

Скочили смо са зида и кренули; Док, Лодер и ја у једном реду, Борјо и Вуко позади, с натакнутим бајонетима.

На другом крају моста била је велика гомила народа размакнута за пролаз. Три Турчина у цивилним одијелима, дугачким капутима, и црвеним фесовима, стајали су сами у средини да нас приме.

Оркестар је засвирао. Најозбиљнији од Турака устао је са послужавником на којем је био крчаг вина и чаша. Салутирали смо једни другима и попили сваки по чашу вина, поново салутирали, и пошли даље пролазом између оркестра и свјетине.

На првом углу се налазила кућа са које се види читав мост. Покуцали смо на врата. Албанци у близини разбјежали су се десно и лијево као да смо кренули да их убијамо. Есад паша им је рекао да ће сви бити поубијани кад црногорска војска уђе у град.

Врата је отворио један старији човјек с изгледом крајње престрављености. Мјесто је било нека врста складишта, наравно тренутно празно. Попели смо се стубама до другог спрата и пронашли прозор који је гледао на мост. Штаб је дојахао преко моста са својим оркестром и великом заставом.

И Мартиновић и Вукотић су високи, преко сто деведесет, и обадвојица су били на веома високим коњима. Јахали су један поред другог; пратио их је штаб а иза њега дугачке колоне војника. Њихово кретање се одсликавало у језеру испод до посљедње поручничке сабље.

Генерали су застали на мостобрану због вина (главни Турчин је жестоко набрао свој капут у напору да послужавник довољно високо подигне), а онда пројахали.

Стрчали смо и упали иза заставе. Пут је најприје водио кроз базар, од једног малог сокачета до другог, прекривеним настрешницама кућа, које су сасвим заклањале небо осим једне стопу широке траке. Гомиле људи су ћутке пиљиле из тамних удубљења отворених тезги. Сваки од тих људи и жена очекивао је покољ те вечери, међутим, њихово држање и изглед нијесу изражавали углавном ништа до равнодушности подстакнуте гладовањем.

Поново смо се нашли на сунцу док смо пролазили путем преко пашњака. Оне жене које су се плашиле да ће да буду поубијане по мрачним рупама базара сједјеле су овдје у групама, са лицима окренутим унутра, све обучене у своје најсвјетлије боје, баш као и послије експлозије у Бару.

Међутим, ту је била и једна велика група иностране дјеце заустављена крај пута, са огромним водичем који је стајао испред њих, носио арапски фес са плавом кићанком и држао тробојку.

Дјеца су нас поздрављала пиштањем и бацала на нас цвијеће. Стајала су на прстима у покушају да пребаце цвијеће преко високих похабаних војника који су пролазили. Ја сам био на пет метара десно од колоне те су ми се нека од њих која су била најузбуђенија упетљала око ногу.

Зауставили смо се на великом тргу испред касарне у новом граду. Мартиновић је одржао кратак говор, казао људима да им се оставља на част да се лијепо понашају, и улазак је био завршен.

Ту ноћ смо преспавали на поду једне собе у хотелу.

Скадар је био тих. Није било нереда, ни пљачкања, ни пијанчења. Нијесам видио пијаног војника од те ноћи, па све док смо отишли.

Базар је био претрпан мада су тезге биле затворене, а иза њега сам могао да видим велику гомилу војске и њихове барјаке на падини брда са тврђавом. Упитао сам једног војника из Команско-загарачког батаљона којега сам познавао, шта се догађа. Он ми је рекао да је тога јутра Есад требао да преда кључеве, и пошао са мном кроз изукрштане стазе базара, па уз брдо. Гарда књажевића престолонасљедника била је на капијама, величанствена са црним перјаницима, црвеним прслуцима, плавим панталонама, сјактавим чизмама.

Неколико метара навише пронашао сам све наше људе на окупу – Црвени крст и Црвени полумјесец заједно, са мјешавином штапских официра из обадвије војске – како стоје на ивици мале заравни испод главне куле тврђаве. На средини заравни било је једно дрво а испод дрвета сто за којим је сједио Есад паша, дебео плав човјек, и књажевић престолонасљедник Данило, прав, црн; обадвојица средњих година.

Есадова историја је прилично добро позната – Албанац по рођењу, пустолов по звању, у чему је напредовао успјешним убиством и мудром женидбом. Он је зет Абдула Хамида, и богат је.

Човјек који је омогућио одбрану Скадра био је Хасан Риза.

Данило је био на Бардањолу већ у новембру 1912., али је оставио исувише мало војске. Хасан их је отјерао и утврдио Бардањол тако да је постао неосвојив. Он је такође саградио велики низ од двадесет километара шанчева и ровова од Муселима до језера, који је пресјекао једини низијски приступ Скадру.

Кад је Хасан Риза убијен, његови официри били су ти који су наставили одбрану; Есад не само да је био неспособан, већ и кукавица. Он је био одређен за заповиједника на Тарабошу за вријеме Ризе, али су морали да га врате зато што је побјегао из прве битке. Послије убиства, живио је у кулама тврђаве и никада га нијесу виђели у граду. Његова наређења грађанима преносио је аустријски конзул и извјесни добро познати кољач – Сулејман бег.

Сулејман је убио једног носиоца рањеника на сред улице, зато што га је овај гурнуо. Мора да је био храбар, ако су све приче о његовим убиствима истините – био је бољи човјек од Есада.

Званична предаја није дуго трајала. Кључеви су ишли од руке до руке и документ или два су потписани. Два генералисимуса су се руковала и Данило се попео на врх бедема да види подизање заставе. Његови гардисти су већ били постројени, а гомила војника је стајала около. Он је одржао кратак говор, застава је истакнута, гардисти свечано поздравили, војници ускликнули, испаљен је плотун, и читава ствар је била завршена – ми се вратисмо на ручак.

У међувремену током та три дана Цетиње је било блокирано да би се спријечило да вијести стигну до Аустрије. Било је познато да је Аустрија била спремна да нападне. Аустрија је крволок југоисточне Европе. Она страхује од сваког српског и црногорског успјеха за случај да се њени сопствени милиони словенских поданика не би осмјелили на побуну. Она има много разлога за узнемиреност. Постојао је један далматински батаљон који се борио за Црну Гору, све аустријски поданици, сви свјесни да врло вјероватно никада неће моћи да се врате у своју земљу. Срео сам два аустријска десетара који су побјегли да би постали обични војници код краља Николе.

Аустрија има много агената на Балкану, а главни међу њима су католички свештеници и фратри. Она њих материјално помаже, док Русија плаћа православне свештенике. Аустријски конзул у Скадру био је Есадов присан пријатељ. Он је вјероватно био човјек који је подстакнуо убиство бега Хасана Ризе.

Послије конференције у Лондону, када се сазнало да је Турска одустала од захтјева за повраћај свих својих посједа осим Једрена, једна старија жена је успјела да кроз линије на којима се вршио претрес уђе у Скадар са једним парчетом новине у ципели. На овом парчету је писало о томе колико су савезници успјели, да је ослобађање од опсаде од стране турских војних снага било немогуће, и да Скадар ма коме да припадне више никада неће бити у Отоманском царству.

Лист је брзо ишао од руке до руке док Риза није чуо за њега. Прича се да га је ово навело на предају. Био је изгубио много својих најбољих официра, био је турски војник, а нашао се у борби за нешто што, он није знао шта, али свакако није била Турска – мада су сва снага и успјех одбране постигнути захваљујући њему, није видио зашто би његови људи ризиковали своје животе за интересе Аустрије или једне нејасне нове државе Албаније.

Међутим, убијен је на улици док се враћао из Есадове куће, прије него што је могао и донијети одлуку, а Аустријанац је платио 2000 круна за оно парче новине.

Есад се склонио у куле тврђаве да би се спасио од Ризиних војника, и по конзуловом савјету и због његовог мита, наставио с опсадним стањем. Могуће је и да су му обећали круну нове Албаније.

Исто тако је и аустријски посланик на Цетињу био нитков своје врсте. Срео сам га тамо кад сам први пут стигао. Био је тамнопут, црнокос човјек са црним брковима, са очима које су изгледале као да су нашминкане. Рекао бих да је било веома вјероватно да је уистину поцртавао ивице капака, што је одиста његовом изгледу давало веома пркосан и романтичан израз. У хотелу (једином хотелу) постоји оно што се зове дипломатским столом за којим Енглези, Французи, Руси, Срби, и други опуномоћени изасланици сједе заједно с притворно пријатељским опхођењем. Овај Аустријанац је увијек јео сам за другим столом.

Аустријанци нијесу дошли, као што знате, и нема више шта да се пише. У Скадру смо остали десет дана, углавном да гледамо турске тврђаве, и угодно путовали натраг према бифтецима преко Барија и Напуља.

Џојс Кери је био ирски романописац. Обрео се у Црној Гори у октобру 1912. године и у њој боравио шест мјесеци, у вријеме Првог балканског рата. Одликован је црногорском медаљом за храброст и био један од првих који су ушли у Скадар.

Бојка Ђукановић је 1990. године превела и приредила Керијеву књигу „Сјећање на Боботе“ (Универзитетска ријеч, Никшић).