НАЈЗНАМЕНТИЈИ БУДВАНИН У ИСТОРИЈИ

СТЕФАН МИТРОВ ЉУБИША: Ко је овдје бољи Србин од мене?

6382

Стефан Митров Љубиша (1824-1878) није био никакав „црногорски приповједач“, као што лупетају монтегрински пропагандисти, него је био племенити и неустрашиви заступник српског југа, који је сваку своју мисао и акцију усмјеравао према државном и духовном уједињењу српског народа

Да би из свијести грађана Црне Горе, посебно млађих генерација, заувијек избрисала осјећај припадности српском народу, тај најдрагоценији и најузвишенији импулс наше духовности, црногорска власт, уз помоћ својих полуписмених посланика, књижевника, историчара и новинара, покушава „реформисати“ и Стефана Митрова Љубишу, најзначајнијег приморског Србина свих времена.

Иако је установила високу књижевну награду са његовим именом, рачунајући, ваљда, да звучне манифестације доприносе јачању државотворног имиџа, црногорска власт врло перфидно ускраћује сваку прилику да се о Љубишином националном значају конкретно проговори. Разлог је оправдан: од шире јавности треба по сваку цијену сакрити чињеницу да Љубиша није био никакав „црногорски приповједач“, нити „зачетник црногорског новинарства“, него племенити и неустрашиви заступник српског југа, који је сваку своју мисао и акцију усмеравао према државном и духовном уједињењу српског народа.

Он није писао да би прикупио некакве егзотичне фолклорне детаље, нити је онолике говоре држао у Задру, Дубровнику и Бечу, да би их ми данас у архив склањали. У питању су приче стваране да нас одрже на окупу. Није то само занимљива историографска и етнографска грађа, како се представља у школским програмима, него је у његовом писању кодирано и неколико основних гестова српске духовно-политичке егзистенције.

Српство се у Љубишиним дјелима доживљава и као тема и као идеја. Као тема подразумијева топографију, ликове Срба и приповиједање о српским обичајима. Као идеја оно се огледа у напору да се очува спомен на претке и националне светиње материјалне и духовне културе.

Радом на народним пословима, по угледу на Вука Караџића, започео је сакупљањем легенди и предања из наслеђа његових Паштровића, а под утицајем Александра Манцинија зачео српску историјску приповијетку. Цјелокупно дјело посветио је свом племену и роду, пратећи његову судбину од 15. до 18. вијека.

Свијест о поријеклу учинила је да то дјело постане и остане штит националне самобитности и ослонац потомцима за очување вјере, обичаја и језика, у одбрани од туђинштине и однарођавања. Видјећи у његовању српства моралну стабилност народа у приморју, Љубиши је стало да укаже да су Паштровићи са тим осјећањем подносили сву коб и несрећу, одолијевали и умјели да се опиру и боре.

Вјеран традицији, Љубиша на једном мјесту каже: „Код Срба, највиши дио народнијех обичаја стоје у тијесној вези с вјерским обичајем, тако да је тешко вјеровати да је добар Србин онај који те обичаје презире или хладнокрвно штује, пак био он турске, католичке или православне вјере. Ти су обичаји спасили код Срба народну свијест, они ћу је и гојити.“

Када је аустријски цар Фрањо Јосиф посјетио Котор и самодопадљиво, демагошки казао да је он први цар који је посјетио овај приморски град, Стефан Митров Љубиша му је одговорио да је прије њега у Котору био српски цар Душан. Ова анегдота је карактеристична за Љубишин однос према поријеклу и подсјећање да су Срби још у 14. вијеку имали свога цара.

Кохезиона снага Љубишиног морализма вуче одржању коријена и очувању стабла српства. Његови говори у Далматинском сабору најексплицитније потврђују његов отпор покушајима да се оштете или угрозе интереси и вриједности његовог племена и српског народа у цјелини.

„Ја не знам, душе ми, који ме је народ осудио, но знам који ме је народ похвалио и одобрио мој политички рад, а то су моји бирачи, моја браћа Срби бокешки. Ја нијесам никад припадао народној партији, но од Косова припадам оној несретњој, али јуначкој и поносној народности српској, коју штују и уважавају и њени душмaни…“ (из говора у Далматинском сабору)

Миховил Павлиновић у књизи „Мисао хрватска и мисао србска у Далмацији“, Задар 1882. на 46. страни наводи дио Љубишиног последњег говора у Далматинском сабору: „Ја знам да ви мене не трпите, јер сам Србин православне вјере. Излазећ одавле, остављам у сабору младијех сила, који, ако их је Српкиња задојила, знати ће бранити права своје народности и вјере.“ На 47.страни га опет цитира: „Ко је то овдје бољи Србин од мене? Мој се гроб знаде од Косова…“

У јавном ангажовању, Љубиша је био секретар Општине Будва, три пута био бокељски посланик у Далматинском сабору у Задру и делегат у Царинском вијећу у Бечу, а једно вријеме и секретар у Далматинском сабору.