(С)КРИВЕНА ИСТОРИЈА

Знаменити српски писци које су стријељали комунисти!

3079
Григорије Божовић

Погубна  је свака другачија ријеч у идеолошком једноумљу. Комунизам је исписивао пресуде књижевним ствараоцима и тако затирао траг смислу. Жртве су биле многе, а прозване су, државнички речено, “издајницима револуције”. Неки су завршиле под земљом, неки у туђини. Али њихова ријеч није умрла, није ни протјерана, ни избрисана деценијским системским напорима. Ти покушаји су их још више ојачали. Можда је највећи јад тог доба, што су писце потказивале рођене колеге, за шаку комфора и луксуза.

 ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ

Један од највећих приповједача, међуратних писаца и путописаца српског језика био је Григорије Божовић, чије су репортаже невјероватна заоставштина о културној историји Црне Горе, Косова и Метохије и бивше Јужне Србије. Објавио је четрнаест књига, од којих су осам збирке приповедака. Иза њега су остали путописи, краћи записи о људима и крајевима, који су сабрани у листу Политика, чији је био сарадник.

Рођен је 1880. године у селу Придворица код Ибарског Колашина, школовао се у Скопљу, Москви и Цариграду, а након тога постао професор призренске богословије, предсједник призренске општине и посланик Народне скупштине.

Неправедно заборављени писац, на чију је биографију још неправедније бачена мрља, обилазио је разне крајеве Балкана и свједочио о тешком времену и људским судбинама.

Почетак његовог рада обиљежила је збирка “Из Старе Србије” (1908), а крај каријере “Приповетке”. Познате су и његове  збирке приповедака “Тешка искушења”  (1935) и “Под законом” (1939).

Пред крај рата, комунисти су га стријељали у Београду, а Божовић је дуго остао непознат широј јавности. Стријељан је 1945. уочи Божића у подрумима затвора у Ћушиној улици у Београду, старој згради некадашње касарне, гдје се током рата налазило сједиште Специјалне полиције.

Тек 2008. године, на захтев рођака, Божовић је рехабилитован. Суд је установио да му је суђено из политичких и идеолошких разлога, а да му је неоснована, најтежа казна изречена јер је био антикомуниста. Суд је у процесу рехабилитовања установио да је Божовић био и личност која је настојала да на просторима сукоба зближи припаднике различитих вјерских заједница и различите народе, Србе, Муслимане, Албанце, па и Бугаре.

Портал „Седмица“ је објавио више његових репортажа, а на крају овог текста имате линк једне од њих…

Светислав Стефановић

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ

Светислав Стефановић је превео цјелокупног Шекспира и учинио много за традицију српског књижевног модернизма. Био је критичар, полемичар, преводилац, пјесник, есејиста, драмски писац, изучавалац народне књижевности, предсједник Српске књижевне задруге.

Нашао се на листи осуђеника на смрт под бројем бројем 66 у “Саопштењу Војног суда Првог корпуса НОВЈ о осуђеним ратним злочинцима у Београду”, објављеном на првој и другој страни “Политике” 27. новембра 1944. године. Прозвали су га идеологом  фашизма, преводиоцем Мусолинијевег дела “О корпоративној држави”. Посмртно је искључен из чланства у СКЗ, да би после вишедеценијског заборава био враћен у српску књижевност.

По професији је био љекар, оснивач је Катедре за патологију, а био је предсједник и оснивач Југословенског љекарског друштва. Учествовао је у Балканским ратовима и у Првом светском рату и више пута је одликован. После Другог светског рата оптужен је као клеветник совјетских власти у вези са злочином у Виници, док су каснија истраживања потврдила његово свједочење.

Оптужен је и као савјетодавац Велибора Јонића у прогону књижевника, али у оптужници нису наведени докази који би поткрепили такве тврдње. Стријељан је као државни непријатељ 1944. године.

Нико Бартуловић

НИКО БАРТУЛОВИЋ

Прве књижевне радове Бартуловић је објавио 1912. године, а прва књига коју је објавио била је “Куга” (1919). Писао је предговор за “Еџ понто” Иве Андрића, а књигу је назвао записом душе.

Неке од његових најпознатијих дела су “Бједна Маре” (1922), збирка приповедака “Ивањски кресови” (1920), роман “На пријелому” (1929), приповетке: “Људи на острву” (1931), “Сабрана дјела I-II” (1932), “Изабране приповетке” (1938), новела “Мој пријатељ Томислав Малвасија” (1940).

Уредио је Спомен књигу десет година владавине Његовог величанства краља Александра И 1929- 1931 и Јадранску антологију (1934). Преводио је дjела са чешког и на чешки језик, са италијанског и словеначког. За роман “На прелому” (1929) добио је Награду Министарства просвете, а Награду Коларчеве задужбине за књигу “Људи на острву” (1931).

Избрисан је из хрватске и српске књижевности, све до 1986. године, када је Мирослав Караулац у “Годишњаку Андрићеве задужбине” обелоданио несрећну судбину овог писца. Када је почео рат, Бартуловић је покушао на пребjегне у Грчку са пријатељима, али није у томе успiо. Ратне године проведи скривајући се од Рисна до Сплита.

После капитулације Италије, због веза са избjегличком владом и антифашизма, Бартуловић је доспiо у wемачки затвор у коме је остао до ослобођења Сплита, октобра 1944. године. Након ослобођења, ухапшен је, а потом пребачен у задарски затвор. Овај пут Бартуловић се нашао у затвору по налогу ослободилаца.

На путу ка загребачком затвору, погубљен је је по одлуци неког анонимног суда, без пресуде. Писац, уредник, преводилац Ивана Цанкара, управник сплитског Народног казалишта, потпуно је заборављен, његове књиге нису спомињане, иако га је Црњански у једном свом тексту споменуо уз Чехова, Стриндберга.

Катуњани су створили Црну Гору и научили Црногорце да жале за Косовом!