скидање прашине: поводом годишњице смрти највећег руског музичара

ТАЈНА СМРТИ ЧАЈКОВСКОГ: Отровали га зато што је био геј!

1683

Петар Иљич Чајковски био је најпопуларнији руски композитор свих времена. Познат по том што су његове мелодиозне композиције, отворена срца, импресивне хармоније и сликовите оркестрације, имале широк одазив код публике, и изазвале дубоку емоционалну реакцију. Али, многима је био мрзак зато што је био хомосексуалац. Да ли се због тога убио или су га отровали?

Пише: Ана Илић

Чајковски је радио на Шестој симфонији. Његов брат Модест дао јој је назив „Патетична“. Сам Чајковски је сматрао да она представља „завршни камен читавог његовог стваралаштва и најбоље, најискреније дјело које је икада написао“. Био је тада на врхунцу стваралачке снаге.

Али, слиједио је последњи ударац – разоткривена је његова хомосексуалност и Суд части (у коме су биле и неке његове колеге правници) одлучио је да мора извршити самоубиство како би се избјегао јавни скандал. Истовремено се шире гласине да је Чајковски умро од колере, јер је попио загађену воду. Умро је у Петрограду 6. новембра 1893. године и сахрањен је у манастиру Александра Невског.

КОЛЕРА ИЛИ САМОУБИСТВО?

Била је хладна новембарска ноћ у Санкт Петербургу. Сипило је. Пред кућом број 13, на ћошку улица Малаја Морскаја и Гороховаја, близу Ермитажа, стајало је неколико кочија. Писмоноше су улазиле и излазиле, репортери су чекали у кафани преко пута. У 3 сата и 15 минута је саопштено: Чајковски је умро.

Николај Мамонов, један од љекара који су га лечили, као узрок смрти је навео „азијску колеру“, заразу која је у Европи 19. века одијела десетине хиљада живота. Цар Александар Трећи био је један од првих који је упутио изразе саучешћа. Чајковски је сахрањен уз државне почасти.

сахрана Чајковског у Санкт Петербургу

Упркос томе, појавиле су се бројне гласине о томе како и од чега је заправо у својој 54 години умро велики композитор. Једна од њих гласи: Чајковски је извршио самоубиство плашећи се скандала због разоткривања његове хомосексуалности. Или: за казну због хомосексуалне везе са једним чланом царске породице, Чајковски је, по наредби цара, морао да попије чашу воде загађену колером. Осим тога, по Петербургу и Европи, кружило је више верзија теорије да је Чајковски отрован.

„Данас, када понекад морам да слушам или читам како Чајковски уопште није био хомосексуалац, како су то измислили непатриотски научници, могу само да се смејем“, каже, за Дојче Веле, Полида Вејдман, директорка музеја Чајковског у Клину крај Москве. „Потпуно је апсурдно негирати да је био хомосексуалац. Треба само прочитати писма и дневнике у којима он сасвим отворено пише о свом интимном животу, о љубавним везама и разочарењима.“

Она такође погрешним сматра став да његова хомосексуалност нема ништа са његовим стваралаштвом: „Његово дело је дубоко аутобиографски обојено“, каже Вејдман.

У зрелим годинама, Чајковски је веома отворено живио своју хомосексуалност. Научници искључују могућност да је због тога био у неприликама, јер је тадашњи виши слој друштва у Русији био толерантан према хомосексуалцима.

ОДРАСТАЊЕ

Чајковски је био друго од шест преживјеле дјеце Илије Чајковског, управитеља Камско-Воткинског металског завода, и Александре Андрејевне (рођене Асиер, кћери француског емиграната). Још у дјетињству показао је снажан интерес за музику. Прве сатове клавира почео је добијати са пет година од локалног учитеља. Како у то вријеме у Русији није било музичких школа, његови родитељи су га уписали у елитну Царску правосудну школу у Санкт Петербургу, у којој је провео наредних девет година. Петар се показао као вриједан и успјешан ученик, омиљен међу колегама.

Његова мајка је 1854. постала жртвом колере од које и умрла. Током посљедњих школовања, његов отац је напокон схватио прави интерес свог сина и позвао стручног учитеља Рудолпха Киндингера да му даје сатове клавира. Кад му је било 17 година дошао је под утицај талијанског пјевачког инструктора Луигиа Пициолија, првог човјека који је препознао његов музички талент, и пробудио у Петру доживотну емпатију за талијанску музику. На Петра је снажан утисак оставио и Моцартов „Дон Ђовани“, који је такође дубоко утицао на његов музички укус.

Провео је готово три године на Конзерваторију у Санкт Петербургу гдје је студирао хармонију и полифонију. Након што је дипломирао у децембру 1865, Чајковски се преселио у Москву гдје је радио као професор теорије музике у Школи Руског музичког друштва, која је убрзо преименована у Московски конзерваториј.

Чајковски се 1868. упознао са белгијском мезосопранистицом Десире Артот, и договорио брак, али је њихова веза убрзо завршила неуспјехом. Опера „Војвода“ је добро примљена, чак су је хвалили и чланови Руске петорке, утицајне групе националистичких руских композитора који никад нису цијенили његову космополитистичку музику.

У марту 1871. је публика у московској Дворани племства погледала успјешну изведбу његовог Гудачког квартета бр. 1. Након тог је у априлу 1872., завршио још једну оперу Опричник. За љетовања на имању своје сестре у Украјини, почео је радити на Симфонији бр. 2 у Ц-молу, касније названом Мали Рус, који је завршио крајем те године.

У међувремену су се његова инструментална дјела почела цијенити. Крајем 1874., Чајковски је написао – Клавирски концерт бр. 1 у Б-молу, дјело предодређено за славу, успркос почетном негативном ставу Николаја Рубинштајна. концерт је успјешно премијерно изведен у Бостону у октобар 1875.

Током љета 1875. премјерно је изведена Симфонија бр. 3 у Д-дуру, која је готово одмах стекла признање у Русији.

У новембру 1876. довршио је посљедње детаље своје симфонијске поеме Франћеска да Римини, дјело којим је био нарочито задовољан. Раније те године, Чајковски је потпуно завршио Лабудово језеро, прво дјело своје славне балетне трилогије.

ФИНАНСИРАЛА ГА ЈЕ НАДЕЖДА ВОН МЕК

Растућа популарност његове музике како по Русији тако и изван ње, неминовно је довела до јавног интереса за њега и његов приватни живот. Иако је хомосексуалност у тадашњој Царској Русији службено била илегална, власти су је толерисале међу вишим класама. Друштвени и породични притисак, као и збуњеност чињеницом да његов млађи брат Модест нема исте сексуалне склоности, навео га је на наглу одлуку, па се Чајковски у љето 1877. оженио са Антонином Миљуковом, младом студентицом музике заљубљеном у њега.

Његова латентна хомосексуалност, у комбинацији са готово потпуним недостатком усклађености пара, резултирала је брачном катастрофом, Петар је након неколико седмица побјегао у иностранство, а након тог више никад није живио са њом.

То искуство натјерало га је да схвати да се не може уклопити у класичне друштве конвенције и да своју сексуалну оријентацију не може промијенити. Због тог је 13. фебруара 1878., из Фиренце написао брату Анатолију: „Тек сад након искуства са браком, ја сам коначно схватио да не постоји ништа јаловије него кад се претвараш у оно што ниси по својој природи.“

Од 1876. може се пратити необичан однос који се развио између Чајковског и Надежде вон Мек, удовице богатог жељезничког тајкуна. Он је постао важан саставни дио њихових живота сљедећих 14 година. Надежда која је била велики обожаватељ његова рада, постала је његов мецена и давала му редовну мјесечну апанажу, која му је омогућила да 1878. поднесе оставку на мјесто у конзерваторију и комплетно се посвети писању композиција.

Чајковски и Надежда вон Мек

Апанажа му је омогућавала да за хладних руских зима крстари Европом, а љета проводи у Русији. Иако су договорили да се никад не сусретну, често су писали су једно другом. Њихова велика кореспонденција представља изузетну историјску и књижевну грађу. Они су у њој искрено размијењивали мишљења о широком спектру питања, почевши од политике, идеологије, а завршавали би с темама као што су психологија, креативност, вјера и природа љубави.

Раздобље након његова одласка из Москве показало се креативно врло продуктивним. Почетком 1878. завршио је неколико својих најпознатијих дјела – оперу Евгениј Оњегин, Симфонију бр. 4 у ф-молу, Виолински концерт у Д-дуру. Од децембра 1878. до аугуста 1879. радио је на опери Дјевица Орлеанска, која није била нарочито добро примљена. Током сљедећих 10 година Чајковски је компоновао своје опере Мазепу (1883. по Пушкиновој поеми Полтава) и Чаробницу (1887), као и мајсторске симфоније; Манфред (1885) и Симфонију бр. 5 у е-молу (1888.). У том раздобљу написао је и Серенаду за гудаче у Ц дуру, опус 48 (1880), Каприцио Италиано (1880) и 1812. Увертира (1880.).

ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ ЖИВОТА

Почетком 1885., уморан од путовања, Чајковски се скрасио у изнајмљеној сеоској кући поред Клина, недалеко Москве. Тамо је усвојио редовну дневну рутину која је укључивала читање, шетње по шуми, компоновање ујутро и послијеподне и свирање клавирских дуета са пријатељема у вечерњим сатима.

Током зиме 1890., за вријеме боравка у Фиренци, концентрицао се на рад на опери Пикова дама, свом трећем либрету рађеном по Пушкину. Успио ју је написати у само 44 дана, она се данас сматра једном од његових најбољих дјела.

Касније те године Надежда вон Мек обавјестила је Чајковског да је близу банкрота и да му не може више исплаћивати апанажу. Након тога је престала њихова кореспонденција, што је код Чајковског изазвало тјескобу.

У прољеће 1891. Чајковски је био позван да посјети Сједињене Америчке Државе поводом отварања њујоршког Карнеги Хола. Диригирао је пред одушевљеном публиком у Њујорку, Балтимору, и Филаделфији. Након повратка у Русију завршио је своја посљедња два дијела за позорницу, оперу једночинку – Јоланта (1891.) и балет у два чина Шчелкунчик (1892). У фебруару 1893. почео је радити на Симфонији бр. 6 у х-молу („Патетична“), дјелу које је било предодређено да постане његово – ремек-дјело. Посветио ју је свом нећаку Владимиру Давидову, кога је пред крај живота необично волио.

Статус свјетске звијезде потврдиле су његове тријумфалне европске и америчке турнеје, а врхунац се збио у јуну 1893. кад је добио Почасни докторат Универзитета у Кембриџу.

Након тих звјезданих тренутака, Чајковски је 16. октобра дириговао својом најновијом симфонијом у Санкт Петербургу. Свега пар дана касније, наводно се разболио од епидемије колере која је тад харала у Санкт Петербургу. Одмах су се се појавиле гласине да се радило о самоубиству, те тезе обновљене су крајем 20. вијека од стране неких његових биографа.

О ЊЕМУ ДАНАС

Кроз готово читав 20. вијек, критичари су били дубоко неправедни у својим површним изјавама у вези његовог живота и музике. За живота су га колеге руски музичари нападали због стила ког су држали премало националним. Касније за ере Совјетског Савеза, постао је службена икона, па се није толерисала била каква негативна критика, и било какво истраживање његове личности. За разлику од тог се по Европи и Сјеверној Америци, Чајковског често судило на темељу његове сексуалности, па се његова музика тумачила као експресија његове девијантне природе.

Његова умјетничка филозофија даје предност оном што би се могло назвати емоционална прогресија, а то је успостављање директног контакта с публиком која ишчекује финалну катарзу. Његова музика се не труди да досегне интелектуалне дубине, али преноси радост, љубав, и тугу до људског срца са маркантном и дирљивом искреношћу. У свом покушају синтезе узвишеног са интроспективним, као и у симболици његове касније музике, Чајковски је антиципирао одређене осјећаје који су касније постали препознати у култури руског модернизма.

Чајковски је био водећи експонент романтизма, са својим карактеристичним руским карактером, који пуно тога дугује талијанској и француској музичкој традицији, а исто тако и њемачкој. Али је исто тако био инспирисан руским фолклором, иако то код њега није тако видљиво као код Мусоргског или Римски-Корсакова.

Према ријечима композитора Игор Стравинског: „Чајковски је несвјесно осликао прави, народни извор нашег рода“.

Чајковски је лавирао између руских националистичких тенденција, тако истакнутих у раду његових ривала из Велике петорке и космополитизма ког је стекао на Конзерваторију. Тако да је истовремено био и руски националист и западњак савршени.