скидање прашине

ЈОВАН ЦВИЈИЋ: „Вјера Обилића“ код Црногораца и других Срба

1364
Јован Цвијић (1865-1927)

Ни код једног балканског народа није у широким народним слојевима тако јако национално осјећање као код нашег. На обележеном простору има један оновни начин националног осјећања и мишљења, поред локалних варијација и особености. На том се простору јасно осјећа да су народ и виши народни живот састављени не само од живих личности већ и од мртвих и од догађаја прошлости. У тим историјским и полуисторијским традицијама види се јасна народна мисао и једна воља, често знатне јачине. Можда ће се то у главном осјетити из ових примјера.

У Црној Гори је српска свест била увек необичне јачине. Запазио сам да и сваки чобанин зна за велику српску целину, а то је готово једина садржина вишег народног осећања, после бриге за свакодневним животом. Даље, права народна маса у Црној Гори, а нарочито она интелигенција која се у Србији школовала, има велике љубави према Србији. Та осећања и енергичне српске тежње јасно су се опазиле и у „Скупштини српског народа Црне Горе“.

Племеници су међусобно осим обичног живота чврсто везани двема мислима: то су част и слава племена и национална мисао, „вера Обилића“. Вером Обилића су су испуњени онако као јеврејска племена Старога Завјета вером у Јехову; главна духовна храна су им традиције о Косову и Немањићима, које знају и жене и деца.

Поред јунаштва, црногорска племена нарочито цене „чојство“, благородност. Управо не вреди јунаштво без чојства. Поглавито су такве бирали за главаре. Овако организована племена су бранила сободу Црне Горе и помагала ослобођење брдских и херцеговачких племена; стално мислила на све „што је наше од старине било“.

Кадшто су задовољни: „Ми наш дио царства осветисмо, на Косову што је погинуло да нас нико прекорит не може.“ У првим времеиима су их на све то подстрекавала племена Катунске нахије, која је била најенергичнија: „Ми сједимо и пијемо вино, и шетамо по Ријеци равној, ал’не шета нахија катунска.“

Кад што коре околне Србе, који „ору турске поткућнице, те агама четвртину дају“ и драже их. Љуте се на друге Душанове потомке који не ратују: „А ви други његови потомци, ви тргујте и течите благо.“ Хоће да нагрде свакога ко помаже Турцима: „То уради енглеска краљица, она ружна морска жабарица.“

Далеко у западној Босни има варошица Купрес, близу далматинске границе. То је крај који ни у немањићко доба није био под српском државом. По купрешким планинама пратио ме је 1897. године један сиромашни сељак, неписмен, погрбљен, скоро изгладнелог изгледа. Једанпут смо заноћили у планини, и провео сам целу ноћ у разговору са њим. Тада ми је, поред ватрре, открио своја дубока народна осјећања, неке старе националне клице, које чине садржину његове душе и духовног живота. У њему су били јасни и јаки српски осећаји, и он своју земљу и заједницу са осталим Србима инстинктивно и дубоко воли. То се не може из њега ишчушати; силно је. Такав је и остали свет у овом северозападном, крајњем дијелу Босне. Код њега је могућно изазвати највеће националне напоре и пожртвовања.

Код Суботице и Баје је северна граница српског народа, и од Београда до тих вароши Срби с Буњевцима многобројнији су део становништва, многобројнији од Немаца или од Мађара. Срби су овде најиумућије и најпросвећеније становништво. По селима и салашима виде се најлепши физички типови српског сељака. Сви су јаке националне свести, и о узмицању и нестајању Срба не може бити ни говора. Мађарски сељак изостаје иза српскога, иако је познат по шовинистичким мерама и гоњењем Срба. И тамо постаје све јасније да српски народ има пред собом већу будућност но мађарски.

Ниједан део српског народа није тако бесправан и потиштен као онај у Метохији, око Пећи, Дечана и Ђаковице, изложен потшпуној анархији и дивљаштву Арбанаса. Овде су старинци, потомци српског најкултурнијег становништва, у коме су најсвежије успомене о немањићској држави. Тај народ зна да су Метохија и Косово били центри велике српске државе, зна за историјске догађаје који су се баш на овом земљишту десили, њихови су преци гледали главу Српске цркве, највеће и најлепше немањићске црквене грађевине, разорене царске и краљевске замке и дворове.

Уочи једног великог празника, гледао сам тај свет искупљен око Свете Патријаршије, изнад Пећи, голорук, заплашен, арбанашким зулумима понеки престрављен. На њима се види да је молитва не само утеха, него и нада и програм. Они се моле за своје спасење, и то је управо главна садржина молитве. Моле се не само Богу, већ и Немањићима и цару Лазару, затим Србији и Црној Гори. Та ми је слика често искрсасала пред очима, кад сам слушао наше слободоумне људе, како се одушевљавају и узрујавају за невоље и слободу суседних и туђих народа. То су несумњиво племенита осећања, али би било ближе и природније да мисле и раде на олакшавању бескрајне беде свога народа, јер је његово ропство јединствено у Европи.

Близу Велеса у Македонији, има велико Башино село, које је било српско и српски осећало све до пред српско-турски рат од 1876. године. Сада је већим делом бугаршко, али има и српску мањину. Скоро сви старци овог села, и они што су на бугарској страни, имају  јаке српске симпатије: рецитовали су српске „краљевске“ песме и причали о траговима српске прошлости у њиховом крају.

Изнео сам неколико посматрања, махом из периферијских, дакле најлабијих делова нашег народа, у којима ипак има врло знатних особина за национални рад великих размера. Те су особине много јаче у осталим, мање изложеним народним деловима, као у Буковици, Равним Котарима и бокељским крајевима у Далмацији, у Лици и Банији у Хрватској, у извесним крајевима Славоније, у Срему, у свој Босни и Херцеговини, у новопазарским крајевима.

Готово у свим овим земљама осећа се нов национално-економски покрет, свеж, где год смишљен, свуда енергичан. И највише интелгенција је не само престала да се денационализира (мађаризира, талијанизира), већ је постала најактивнија и вођа народни. Наш свет има све више мушкога чела и националног самопоуздања. То расте снажно и с великом брзином. Несумњиво је у тим крајевима наступило доба националног и политичког препорођаја.

(Сабрана дела Јована Цвијића, књига 3, странице 57-59).