Митови о Хипербореји су све сем мртва прошлост. Они нису производ уобразиље појединих класичних писаца, а још мање мртва празноверица једног давног доба
Пише: Борис Над
Митови о Хипербореји, земљи праотаца на далеком Северу, земљи која почива „изнад северног ветра“, веома су дубоко уткани у митологије и колективно несвесно скоро свих индоевропских народа (и, наравно, не само њих). Сама по себи, ова чињеница има огроман значај. Али важније од чињенице њихове распрострањености јесте питање шта они уопште значе. Ако хиперборејски митови заиста имају тако важну улогу у несвесном индоевропских народа, они је имају захваљујући свом сопственом значењу, својим унутрашњим садржајима. Јер, мит за нас није „лажна прича“, празноверица ни неспоразум. Мит је безвремена стварност, која се, можда, „није одиграла никад и нигде“, али која се непрекидно понавља у историји и, штавише, стварност која је одређује и дефинише.
Хиперборејски митови нису само непосредне и јасне евокације Земље бесмртности на далеком северу континента. Када се, у руској бајци на пример, помињу тројица браће, од којих трећи и најмлађи беше Иван, који је живео у некој далекој земљи у којој је владала стална тама, све док Иван није убио џиновску змију и ослободио Сунце… – то је, за нас, очигледна и јасна евокација арктичке ноћи, дакле Севера, Хипербореје. Иван ту понавља архетипски подухват Индре који је убио змаја Вритру, како би повратио Сунце и ослободио небеске воде.
Митови о Хипербореји имају и ту предност што, слично митовима о Атлантиди, представљају сећање на реалну земљу (премда се њихова значења тиме не исцрпљују), али су, за разлику од атлантидских митова, релативно уско локализовани, у околополарне области: само овде могуће је трагати за њиховим материјалним траговима и потврдама.
Али, независно од њихове дословне истинитости, реч је превасходно о архетиповима Севера, који поседују своју сопствену снагу и образују скоро сасвим самосталну реалност. Независно од конкретних историјских услова, они се повлаче и изнова оживаљавају, увек с новом, раније неслућеном снагом. Њихову нарочиту привлачност, у свим епохама, није потребно посебно доказивати. Они с лакоћом налазе своје изразе: у митовима и народним предањима, у бајкама и причама, у песмама, па чак и фолклору. Предалеко би нас одвело да само покушамо да побројимо њихове разноврсне изразе и облике, у многим и разнородним традицијама. Они су, такође, и тема уметничких дела али, од пре неког времена, и научних студија, које им, на различите начине, обезбеђују макар привид научне аргументације. (Каткад, додуше, имамо утисак да њихов циљ уопште и није постављање неке нове хипотезе, теорије или научне истине: оне су понекад, напросто, саме себи циљ.)
Из своје отаџбине на крајњем северу Хиперборејци су сваке године слали заветне дарове, од народа до народа, увијене у пшеничну сламу, од крајњег Севера евроазијског континента све до острва Дел на југу. Заветни дарови, увијени у пшеничну сламу – то је знак вечности вредности, традиције која се преноси, од народа до народа, и од покољења до покољења. У знак сећања на смрт хиперборејских девојака које су те дарове први пут донеле на Дел, бележи Херодот, постоји обичај да „делске девојке и младићи секу своју косу; уочи свадбе одсеку девојке себи један прамен косе, обавију га око вретена и стављају на гроб… а сви момци са Дела омотавају прамен косе око једне зелене гранчице и стављају га на гроб”.
Руски археолози открили су археолошки локалитет из палеолита Березовска стајанка на обали реке Печоре чија се старост процењује на 40.000 до 20.000 година. Њихово откриће значајно мења наше представе о насељивости северног круга у тако давним епохама. 1922. године Александар Барченко и Александар Кондјајин организовали су археолошку експедицију на полуострву Кола у руској Лапландији, где се, на обалама Сејдског језера, налази древно светлиште народа Саами. Име полуострва има јасну соларну симболику: то је земља Сунца, сунчевог кола. На самом полуострву постоји мноштво топонима с типично индоевропским коренима инд, ганг и рам. Постоји, на пример, шест река с основом „инд“ (Индога, Индоманка, Индега, Индигирка и две реке са именом Индига, постоји Рамово језеро, итд.).
„Резултати ове експедиције“, налазимо у књизи Драгољуба Антића Континуитет винчанске цивилизације (од могућих хиперборејских корена до данас) (Београд, 2004), „заједно са подацима који инспирисали истраживање, нестали су у архивама КГБ-а, а сами истраживачи су изгубили животе у чисткама наредних година … “
Исти аутор обавештава нас о експедицијама Хипербореја 97 и Хипербореја 98, које је организовао Валериј Демин, такође упућеним на полуострво Кола, у руску Лапландију. На том полуострву налазе се лавиринти од облутака, пречника око пет метара, камене пирамиде и један петрограф димензија од око сто метара, где је на стени усечена крстолика људска контура. Постоје, међутим, и сасвим особена светилишта од наслаганог камења, на чијем врху се налазе јеленски рогови – сејди. Некад су се налазила свуда, данас већином на забаченим местима, у планинама.
Најинтересантније од свега је налаз експедиције Хипербореја 97, у Ловозерској тундри, у средишњем делу полуострва. Локалитет се налази на око 500 метара изнад нивоа Сејдског језера. Рушевине мегалитског комплекса које се састоје од џиновских степеника, насипа и зидова Демин је назвао „руинама Хипербореје“, и довео их у везу са записом Диодора Сицилијског о Аполоновом храму у Хипербореји.
Било како било, из дана у дан се потврђује да далеки Север уопште, чак ни у тако давним епохама, није био пуста земља. За њега су очигледно везана многа бурна збивања протоисторије, о којима, засада, знамо веомо мало. Нема сумње да ће нова археолошка истраживања умногоме, ако не и у потпуности, изменити представе које данас имамо о њему.
Митови о Хипербореји и данас покрећу бројне истраживаче и мислиоце. Север, поларне области, које су некад привлачиле поларне путнике, данас привлаче археологе и истраживаче прошлости. То нису стерилна истраживања: архетипови Севера и данас су делотворни и живи, и они подстичу оне који их следе на истинске духовне пустоловине и открића.
