скидање прашине

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: Моје пријатељство са Ђиласом!

2373

Када сам пре неку годину био у Торонту, онда су тројица наших емиграната, бивших четника, направили за мене вечеру. То су били све чувенији од чувенијих, а један од њих ми је казао да му се свиђа шта ја радим и говорим, али никако није могао да разумије да сам ја пријатељовао са Милованом Ђиласом, па да сам му чак и на гробу говорио.

А ја пошто сам тог нашег емигранта први пут видео, питао сам га да каже сад ту поштено пред тим својим саборцима и сапатницима, нешто што ја не знам, а они знају, па ће морати рећи истину – ко је у његовој фамилији био комуниста? „Па, брат ми је шеф Удбе у Ријеци Црнојевића!“

Ето, видиш, рекао сам му, не постоје четници и партизани, постоје само браћа и кумови, рођаци и сусједи, који су сад своју мржњу назвали овим великим именима, да би ту малу страст назвали некако отменије и другчије, да би мржња и то проклетство које се запатило у нашем народу, дуже трајало. И да се мржња не би огољела, онда се она зове тако великим и звучним именима која су умрла већ свуда сем у Црној Гори. Није имао ни он куд, и ту се наша расправа и завршила.

И, заиста, и оно када се говори о зеленашима и бјелашима, о четницима и партизанима, о напреднима и назаднима, о реакционарима и револуционарима, то је све један исти народ. И сви су у истој кући и готово да нема једне куће која није тако подељена и која није полу-кланица полу-лудница.

Са тим истим Милованом Ђиласом сам разговарао о томе. Он ми је испричао како је, међу нашим комунистичким руководством, био један од најчистијих у том погледу, да је цела његова породица била партизанска, сем његова ујчевина, а то му је мајчина страна. И то не било која ујчевина. То су Раденовићи из Плава, то су Срби, Србљаци, како су се они звали, и његов ђед по мајци је био Теофил Раденовић који је прешао у Албанију. И ја сам мислио да је пре десет година са тим завршено.

(ревија Исток, број 64, март 2002)