бисери мудрости

Све што се у Црној Гори рађало, имало је косовску крв у погледу!

3075

Косовском митом, Његош је црногорску капу осмислио. Српски црвени фес, опточен црном свилом, значи жалост за изгубљеним Косовом. Пет златних полукругова, који закриљују крст часни, с четири огњила, симболише Црну Гору и њену слободу, која пет вјекова штује Косовски завјет – Крсту служиш, а Милошем живиш!

Нико као Његош није био заинтересован за судбину Косова. Ријеч Косово се, поред ријечи Бог, најчешће помиње у Горском вијенцу. Али, нису само мисао и поезија предјели за косовску традицију у Црној Гори. Његош говори о Косову као о живом и пресудном фактору колективне и личне судбине сваког Црногорца. Најбоље то описује Иво Андрић:

„Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода.

Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута, говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. ‘Наша су права на Косову закопана’, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да их траже другим путем до онога који им косовски завет налаже.

Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана, живјели су разапети између своје ‘ратарске’, рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу!

Ту је дакле почетак и Његошеве драме. Без овога би трагика Његошева живота била тешко разумљива. Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, Јеремија Косова, и у исто време и активни, одговорни борац за ‘скидање клетве’ и остварење Обилићеве мисли.“