ДАНАС ЈЕ ГОДИШЊИЦА СТВАРАЊА ИЗРАЕЛСКЕ ДРЖАВЕ

ГОДИШЊИЦА СТВАРАЊА ИЗРАЕЛА: 70 година терора!

1327

Четвранестог маја 1948. у 04:00 надомак самог Јерусалима, Рабин и његови војници Палмаха, исцрпљени борбама, слушали су на радију објаву Давида бен Гуриона, председавајућег Јеврејске агенције. Стојећи испод Херцловог портрета, пред 250 званица окупљених у Музеју Тел Авива, Бен Гурион је објавио: „Прочитаћу са свитка Декларацију о оснивању државе…“ Он и његови помоћници расправљали су о имену државе. Неко је предложио да се зове Јудеја или Сион, али је на крају избор пао на Израел. Једанаест минута касније, предсједник Америке, Хари Труман, објавио је признавање Израела.

По завршетку израелско-арапског рата 1948/49, чак 700.000 Палестинаца морало је да напусти своје домове. Тада су претрпјели најтежи пораз. Простор на коме је према плану подјеле ОУН, изгласаном новембра 1947, требало да успоставе своју државу, завршио је подијељен на три дијела: један дио (превасходно сјевер Галилеје) освојио је Израел; Западну обалу и Источни Јерусалим анектирало је Хашемитско Краљевство Јордан; и, на крају, мала територија, Газа, прешла је под египатску контролу, уз извјесни степен аутономије.

С друге стране, Израел је од 1967. године на Западну обалу и у Источни Јерусалим населио више од 650.000 Јевреја, што је пракса коју Међународни суд правде карактерише као „ратни злочин“.

Овој катастрофи (на арапском језику Накба), претходила је још једна: сламање великог палестинског устанка 1936-1939, грађанске и оружане побуне којом су се захтијевали окончање британског присуства и обустава досељавања Јевреја (за вријеме британског мандата, насељено је преко 90.000 Јевреја). Тај устанак угушио је савез трупа Њеног величанства и наоружаних циониситичких милиција, које су током тих борби стекле оружје (од Лондона) и умијеће који су им омогућили побједу над арапским војскама 1948/49.

Протјерани у шаторска насеља у сусједним земљама или под израелском контролом, Палестинци су наизглед нестали. Будућност им је личила на оно што је задесило црвенокошце током освајања Сјеверне Америке. Или то, или ће се растворити у благонаклоном араспком окружењу: нису ли, уосталом, говорили истим језиком, дијелили исту културу, па често и религију као и народи који су их угостили?

Израелски мировни активиста Ури Авнери пренио је следећи разговор који је као војник објавио током рата из 1956. године и прве краткотрајне израелске окупације Газе: „Испитивао сам једног арапског дјечака који је живио у избјегличком кампу: ‘Одакле си?’, упитао сам га. ‘Из Ал Кубаба’, одговорио ми је. Његов одговор ме је фрапирао, јер дјечак је имао седам година. Он је, дакле, био рођен у Гази након рата и никада није водио Ал Кубаб, село ког одавно нема.“

Шездесет година касније, већина Палестинаца родила се у изгнанству, а одговори дјеце и одраслих остали су исти: они припадају селу из којег им је породица протјерана. Циониистчки покрет који је хиљадама година стару молитву („Догодине у Јерусалиму“) претворио у политичку паролу, требало би да је у стању да разумије ову приврженост.

Писац Жан Жене је у „Заточенику љубави“ (1986) добро резимирао њихове снове: „Палестина се нашла у срцу ватромета грандиозне револуције, чији је пламен скакао с обале на обалу, од попришта до попришта, од затвора до суднице.“

Првог јула 1994. године, Арафат је успоставио Палестинску самоуправу, за почетак у Гази и Јерхихону. Као што знамо, тај мировни споразум је пропао у потпуности. Упркос „одозго“ гарантованој аутономији, свакодневни живот Палестинаца се погоршавао; тешкоће живота у расејању умножавале су се паралелно с војно контролним пунктовима, све су теже могли да се крећу, били су буквално као у логору. Колонизација је текла неумољивим темпом, под љевичарским владама Израела  подједнако као и под десничарским.

Може се расправљати о бројним објашњењима неуспјеха тог процеса, али главну кривицу сноси колонизаторски карактер циониситичког подухвата. Он је заслужан за узгајање осећаја супериорности спрам „урођеничког“ становништва и гурања лидера Израела у правцу одбијања да признају Палестинце, односно њихово право на једнакост и самоопредељење. Ако узмео да је влади у Тел Авиву стало до безбједности сваког Израелца, безбједност Израелаца јој није била битна.

Пораз друге Интифаде, која је избила у септембру 2000. године, знатно је ослабио Палестинску самоуправу и унио подјеле између Газе (под контролом исламистичке партије Хамас) и Западне обале (Арафатовог Фатаха).

И поред тога, постигнути су дипломатски успјеси попут признања Палестине као државе посматрача у Уједињеним нацијама и њеног дипломатског признања од стотинак држава.

Ни унутрашње подјеленити напори Израела нијесу успјели да приморају Палестинце на покајање. Они не само да не одустају од својих домова, већ су поносни на свој идентитет, како под окупацијом, тако и у егзилу.

Према Централном заводу за статистику Палестине, данас је на некадашњој територију Британског мандата над Палестином, онолико Палестинаца (више од шест милиона, укључујући и оне у Израелу) колико и израелских Јевреја: то је кошмар за ционистичке циљеве и њиховове снове о „земљи без људи“.

„Обнављање мировног процеса“ пука је фантазија – за све осим за предсједника Махмуда Абаса и међународну заједницу  која у одржавању његове администрације проналази оправдање за сопствену неспособност и недостатак иновативних предлога заснованих на међународном праву.