читамо за вас

Читав вијек чекамо ову књигу!

1791

Зашто је наша интелектуална елита пристала на понижавање? Зашто се предала? Чега се стиди? Зашто је оболела од поунутрашњеног хрватског становишта у српској јавној свести? Зашто се све што је српско треба да сведе и сузи на србијанско? Зар треба да се одрекнемо Његоша, Тесле, Миланковића, Андрића, Селимовића, Дучића, Кочића, Ћопића или Шантића? Зашто?

Пише: Бранко Драгаш

Професор др Мило Ломпар је написао књигу „Дух самопорицања“. Прочитао сам у даху треће, допуњено издање. Читав један век чекамо да се на српском културном небу појави баш оваква књига.

Напокон, после толиких лутања, заблуда и националних трагедија добили смо целовиту књигу која нам објашњава узроке наше пропасти и указује на визије нашег спасења.

Када је министар одбране Енглеске, уочи рата са нацистичком Немачком, дошао код премијера Черчила са предлогом да се повећа војни буџет, на рачун смањивања буџета за културу, онда му је проницљиви Черчил рекао : „А чиме ћемо онда г. министре да се бранимо?.“

Наша национална трагедија почиње и траје колективним неразумевањем да је одбрана нашег културног националног идентитета скопчана са одбраном и животним опстанком наше државе и нас самих. Више од две деценије јавно говорим и пишем да управљачи света, Фамилија, намеравају да трајно реше српско национално питање, да кажњавају Србе као вечити реметилачки фактор на Балкану, и да се тај злокобни план најбоље може испунити коначним потирањем српског националног бића.

Прво су то урадили уништавањем наше економије, о неолибералном концепту сам први писао и указао шта ће нам се догодити, ако не будемо научили да бранимо српске економске интересе, који морају да се израчунају и испланирају двојно књиговодственим прорачуном, али, нажалост, остао сам прилично усамљен у тим мојим крицима, јер су колеге економисти, осим неколико часних изузетака, продали веру за вечеру, па смо данас добили разорену привреду,осиромашени народ и банкротирану основу за наш преко потребан брзи економски преображај.

Други начин нашег уништавања је рушење нашег националног идентитета, које ће се у годинама пред нама, због годишњица обележавања 1913-1918, толико појачати, да ћемо ми, Срби, бити поново оптуживани за све ратове и покушаће да нам наметну јарам геноцидности. Хоће ли успети у томе? Зависи од нас. Све, заправо, зависи од нас.

Отуда пишем о књизи проф. Ломпара. Она је прекретница. Она је последња одбрана пред потпуном националном капитулацијом. Она подвлачи црту и зауставља наше катастрофално нестајање. Немамо више времена за губљење. Просвећена патриотска интелигенција мора да раскрсти са заблудама из прошлости и да припреми српску културну политику за национални и духовни преображај. Ова књига мора да буде уџбеник за српску младеж, која ће се учити на грешкама из прошлости, која никада неће поновити те грешке и која ће знати да визионарски одбрани српско становиште. О том забрањеном српском становништу проф. Ломпар нас подсећа на мудре речи Милоша Црњанског из 1934 године, који је тражио да се скине окупацијска атмосфера са српства и који је сматрао да је „ступио дванаести час и полазна тачка да се у јавној свести укорени потреба једног чистог српског гледишта на ствари са осећајног и надземаљског расправљања ствари, на реална гледишта и становишта у складу са интересима српства“. То српско становиште је било, како наглашава Црњански, ненасилно и интегралистичко, јер се није односило на србијанско, него на целовито српско становиште. Упркос том наглашавању, Црњански је био оптужен за фашизам и протеран је из јавности.

Проф. Ломпар наставља да развија мисао Црњанског о српском становишту и педантно, документовано, тачно, упорно и доследно износи нашу трагичну заблуду и замку о југословенству и титоизму. Југословенство је за Србе било дезинтегративно, јер су Срби настојали да нестану у југословенству, док је титоизам, као комунистичка тоталитарна идеологија, уништио наш српски национални идентитет.

Када је протерано српско становиште, када је „српска интелектуална елита саму себе ослепела, сама себи ускратила слободу да се суочи са негативним историјским искуством“, онда је настао „саблазан самопорицања, који почива на циљаном умањивању свих националних достигнућа, и у историји и у култури, и нивоу заједнице и у чиновима појединаца, на смишљеном ниподоштавању битних и неупоредивих историјских чинова националне егзистенције“.

Проф. Ломпар истиче да „отуда у темељу пожељног културног обрасца лежи дух самопорицања као двоструки дух. Он је дух који сам себе пориче…и дух који устројавајући културни образац заједнице неумитно остварује и њено најосновније самопорицање“. Југословенство, титоизам и секуларно свештенство су створили и раширили комплекс предодређене српске кривице и унели су, путем инструмената силе, идеолошког утискивања једнообразности, страх да се неко други не повреди заступањем српског становишта, па је читава генерација српских интелектуалаца постајала фрустрирана пред наметнутим ауторативним комунистичким доктринама које, било да долазе са стране правоверених или либералних комуниста, увек негирају свако српско становиште. Било да је то српско становиште потекло од модерног и просвећеног Доситеја, који је био и националан, па самим тим и субверзиван, отуда наредба варадинског војног заповедника барона Симбшена у јулу 1808. да пограничне власти могу убити Доситеја када им се укаже прилика за то, било да га заступа Црњански као модерни класик српске културе, због чега га негирају и оптужују, па све до нас, савременика, који смо српски космополити, угледајући се на Гетеа који је за себе тврдио да је немачки космополит, траје једно те исто ниподаштавање, омаловажавање и набијање кривице о српској хегемонији и намеће нам се самопорицања. Зашто?

Зашто је наша интелектуална елита пристала на понижавање? Зашто се предала? Чега се стиди? Зашто је оболела од поунутрашњеног хрватског становишта у српској јавној свести? Зашто се све што је српско треба да сведе и сузи на србијанско? Зар треба да се одрекнемо Његоша, Тесле, Миланковића, Андрића, Селимовића, Дучића, Кочића, Ћопића или Шантића? Зашто? Зато што су рођени ван Србије?

Српско становиште подразумева интегралистичку културну политику о целини српског народа. Српско становиште искључује било какво, поготово некритичко, поистовећивање са руском политиком. Мора се избећи и саблазан самопрецењивања, које почива на нереалистичком и неаналитичком осветљавању историјских прилика. Проф. Ломпар тражи да се очува и унапреди свест о српској култури као историјској контактној култури три вере, и да се српска држава брине, као што то ради, рецимо, Немачка, преко својих државнх агенција за очување немачког језика, о очувању српског језика и ћирилице.

Аутор снагом докумената доказује да је нобеловац Иво Андрић себе сматрао Србином и да припада српској књижевности, тако да је сваки покушај његовог измештања у друге културе супротан личном осећању и жељама самога Андрића. Обиље података о титоистима и секуларном свештенству, цитиране изјаве Латинке Перовић, Марка Никезића, Мирка Тепавца, Бориса Тадића и Добрице Ћосића, најбоље илуструју његову тезу о самопорицању и наметању измишљене кривице, као и континуитету те поунутрашњене политике кроз форсирање политике Југосфере.

Увођење Карла Јасперса и његово Питање кривице, у ову расправу о духу самопорицања, доказ је да у Јасперсовој мисли постоји снажни националистички елемент, да политичко опредељење не даје никакво преимућство, што га траже титоисти и секуларно свештенство, у осветљавању искуства кривице, да читав народ не може бити крив, да постоји битна диференцијација кривице, да се мора очувати дистанца и да се кривица не може сводити на неке од њених видова. Критички осврт на идеологију секуларног свештенства и њеном парадигмом Философија паланке Радомира Констатиновића, кривотворења која су изнета, ради доказивања затворености паланачког духа, културнополитичка претпоставка по којој је ропство, као историјска форма туђе владавине, изједначено са Османлијском империјом, док је Хабсбуршка монархија изједначена са културом, пристајање на ропство у име доминације западне културе, каже проф. Ломпар, класичан је израз затворене отворености на којој почива читава та философија. Полемика са Пешчаником показује његову мирноћу, доследност, моралну вертикалу, одсечност, отвореност, културу, образованост и визионарство за превазилажење садашњег стања.

Он сматра да смо суочени са однарођавањем, уз мук српске интелектуалне и политичке елите, да то што нам се дешава је продукт неслободног друштва, којим се управља ван нас самих, да морамо ненасилно да негујемо српско становиште, да будемо узвишени до пасивног отпора и да смо дужни да негујемо и грађанске и европске вредности српског становишта. Посебно место у његовом делу заузима расправа о Мирославу Крлежи…

Знам да су многи заинтересовани да чују моје мишљење о изнетим ставовима проф. Ломпара везано за Крлежу, пошто сам се изјаснио као крлежијанац и пошто сам 1993. обележио у Београду, финансирајући књижевни часопис Итака, сто година од рођења Крлеже, када је званични Загреб ћутао. Морам да признам, да немам проблем тог поунутрашњења. Како припадам српском националном бићу, и како сам врло млад сам открио Крлежу, који је на мене извршио велики књижевни утицај, највећи српски писац Пекић је то исто признао, Крлежу сам увек доживљавао као хрватског писца и то ми никада није сметало. Много тога сам научио из Крлежиног књижевног опуса, али никада нисам био апологета његовог политичког деловања. За неке његове наступе сам имао оправдавања, за многе нисам. Али, то је био мој проблем.

Треба да научимо да разликујемо уметника од његовог дела. Проф. Ломпар наводи одличан пример везан за диригента Карајана, који је припадао нацистичком режиму и кога никада нико није осуђивао због тога. Познавајући одлично готово све што је Крлежа објавио, могу да кажем да Крлежа није био франковац и усташа. Био је Хрват и бринуо се о хрватским националним интересима, титоиста, необјективни енциклопедиста, искључив, грешник, прзница, али то нас ништа не оправдава и не објашњава зашто ми немамо српску енциклопедију, а Хрвати имају хрватску енциклопедију. Крлежа нам за то није крив, јер је он радио у титоистичком режиму, окружен секуларним свештенством. И ту се потпуно слажем са проф. Ломпаром. Када сам издавао Крлежу, то сам радио из сопствених финансија, и то је ствар мог уметничких укуса. Напомињем да сам оснивач Фонда Борислава Пекић, Станислав Винавер, Радован Самарџић и да сам издавао Михаила Ђурића, Зорана Ђинђића и Николу Милошевића..

Међутим, државна издавачка кућа не треба да издаје Крлежу парама српских пореских обвезника, него мора да се бави националном културом и мора да издаје националне ауторе. Нарочито данас, када се државна политика одриче српског становишта. На крају, да ли имам критичких примедби на књигу? Наравно, имам примедби. Али, све те примедбе су небитне према значају тема које покреће ова књига. Добили смо књигу иза које треба да станемо и да радимо на њеном популисању и ширењу. Добили смо темеље за нову српску културну политику.

Проф. др. Мило Ломпар је својим знањем, отвореношћу и поштењем показао којим путем треба да иде српска интелигенција. Он је подигао високо упаљену бакљу слободе, која светли у европском ноктурну и осветљава нам пут нашег властитог спаса и ослобађања од наметнутих окова корпоративног фашизма у распадању.