на данашњи дан умрла је Милена павловић барили

Српска сликарка за сва времена

1427

На данашњи дан 1945. године умрла је Милена Павловић Барили, српска сликарка и једна од најинтересантнијих личности умјетничке Европе између два рата

Милена Павловић Барили родила се 5. новембра 1909. године као једино дијете из кратког брака италијанског композитора, музиколога и пјесника Бруна Барилија и српкиње Данице Павловић, пијанисткиње и изузетно образоване и лијепе жене.

Дјетињство и основно школовање Милена је провела у родном Пожаревцу и Риму. Како је често путовала, већ као дијете постала је „свјетски путник“ који учи више језика. Њен, како сама каже, најдражи и најбољи отац, био је цијењена личност у свијету културе, а мајка је радила као учитељица у Пожаревцу.

Са лакоћом је једновремено завршила нижу гимназију и школу цртања (имала је само 16 година), а потом наставила са студијама сликарства у Минхену (1926-1928) на Книровој и државној Ликовној академији гдје се још увек његовао стари перфекционизам. Већ на пријемном испиту њени су радови означени као посебни, уз напомену да на њен таленат треба обратити пажњу.

Стеге перфекционизма доживљавала је болно, иако је са цијењеним професором Францом фон Штуком остала у пријатељским односима све до његове смрти. Знатним дијелом већ је савладала технику и чекала вријеме када ће моћи да ослободи свој стваралачки таленат и лиши се те непотребне патње због стега и заробљености њеног стваралачког духа. Стога ће након краћег боравка у Србији отићи у топлу, суначану и разиграну Шпанију гдје настају страствене и драматичне слике живота из људске свакодневице. Миленина машта неспутано ужива у стварању.

Милену је живот приморао да живи сама у свијету и то је сасвим сигурно повећавало њен русоовски осјећај самоће. Живела је она и бурно, дружила се са познатим сликарима и осталим умјетницима, необуздано вољела кубанског пијанисту Гонзалеса који нестаје из њеног живота, пред крај живота удала се за лијепог и знатно млађег американца Госелина из Чикага, увијек придавала значај свом изгледу који ју је издвајао од осталих не само необичношћу већ и љепотом…

Иако су у то вријеме били присутни многобројни сликарски правци попут надреализма, постнадреализма, кубизма, надолезећег апстрактног сликарсва Кандинског…Милена гради само њој својствен начин сликања и не утапа се ни у један правац: њено сликарство је њена метафизика фантазме исказана линијом и бојом. У њене слике ушли су анђели, грчки богови, космос, симболи из унутрашњих дубина и оностраности… Слике настале у Америци одишу носталгијом, сјетом и религиозном симболиком. Исто се дешава и са њеном поезијом. На сликама очи без жара а пјесме пуне бола.

Умрла је у Њујорку 06. марта 1945.године. Сахрањена (урна) је у Риму на некатоличком гробљу и као обичан смртник заборављена. Њена урна пренијета је из Њујорка у Рим, по жељи мајке Данице, пет година након смрти. Сахрани је присуствовао отац Бруно. Милена је сахрањена по православним обичајима уз присуство руског свештеника. Бруно је након сахране написао писмо Даници:

„Драга Данице,
наша Миленица почива у миру, заувек, испод једног чемпреса на најлепшем гробљу на свету…ја сам урну прекрио црним велом, с њом положио и наше фотографије. И један цветак.“

Као сликар поново се „рађа“ у својој домовини када је њена мајка послала Савјету за просвјету и културу писмо о величини и значају сликарсва своје кћери, са жељом да се њихова кућа у Пожаревцу уз прикупљене радове претвори у музеј (1954.година). Писмо је стигло у праве руке и мајка Даница уз помоћ Миодрага Б. Протића ( сликар, критичар, оснивач и дугогодишњи директор музеја Савремене умјетности у Београду, академик) успијева да извуче из заборава своју ћерку – значајну сликарку. У исто вријеме ради се на отварању меморијалне галерије у Пожаревцу. Од тада почиње други „живот“ велике сликарке, пјесникиње и занимљиве Миленине личности.

Лазар Трифуновић је рекао да у Милениним сликама „има места и снова, бола и фантазије више него у читавој нашој уметности између два рата“.

И вријеме чини да се на Миленина дјела гледа другачије. Занимљиво је да је вријеме чини све савременијом и да њена дјела немају историјско обиљежје окошталости и завршености. Свакој деценији поручује нешто ново…прати нас.