НЕМАЊИЋИ – РАЂАЊЕ КРАЉЕВИНЕ (2)

Србија и Византија, од противника до савезника

4046

Од насељавања на Балкан, Срби су са Византијом имали разноврсне односе, од ратова до вазалног статуса, од противника до савезника. Такође, историја односа двије државе у доба Немањића кретаће се између политичког сучељавања и вјерског прожимања, када Србија добија темеље своје посебности и када ће дефинитивно ући у византијско-православну културну орбиту.

Главни ослонци византијске политике били су Завидини синови, који су надзирали највећи дио српских територија. Василевс Манојло је 1163. године за српског великог жупана одабрао Тихомира, уз кога су били и његова браћа Страцимир, Мирослав и Немања, као обласни господари.

А за Немањин долазак на српски трон од осудног значаја био је његов сусрет са василевсом Манојлом Комнином 1166. године у Нишу. Немања је тада од византијског цара на управљање добио и Дубочицу, и то „у вјекове“, као и дворску титулу, чиме га Манојло озбиљније везује за Византију. Немања је тада дошао до недостижне предности у односу на браћу, чиме се ствара велики раздор у српској владалачкој кући.

Међутим, убрзо после ступања на српски трон, Немања је заратио са Византијом. Василевс Манојло је, предводећи мању војску, кренуо на Србију да казни непослушног вазала. Покушавајући да избјегне потпуни пораз, Немања је затражио да „откривене главе и голих руку до лаката, босих ногу, са везаним конпцем око врата“, изађе пред василевса Манојла. Било је то 1172. године када је велики жупан Немања дошао да изјави покорност византијском цару и када је потом учествовао у његовој тријумфалној поворци на повратку у Цариград.

Византијски историчар Никита Хонијат каже за Немању да је коначно „своју сопствену главу ставио пред ноге цара Манојла, плашећи се да не буде лишен врховне управе над Србима…“

Сматра се да је Немања током Манојлове владавине био лојалан византијски вазал, али да је након цареве смрти, престао да признаје византијску власт.

Када је 1180. године умро овај истакнути Василевс, митрополит Солуна, Евстатије, забиљежио је: „Чини се да је Божјом вољом ријешено да заједно са царем Манојлом Комнином умре све здраво у царство Ромеја и да са заласком тог сунца сви ми будемо потопљени у непризорну таму.“

Исте године (1182) када је крунисан Андроник Комнин, Немања је са савезницима упао на територију Византије опустошивши Београд, Браничево, Ниш и Сердику. У борби против Византије, Немања је тада успио да осигура својој земљи независност и да, на рачун Византије, знатно прошири српску територију.

Немањин син, Стефан, стасаваће управо у том времену, да би свој пуно владарски развој достигао за вријеме династије Анђела, царева Исака Другог (1185-1195) и Алексеја Трећег (1195-1203). Био је то период од фундаментланог значаја за српску историју, када је српска држава доживљавала своје најсјајније дане. С друге стране, Византијско царство било је на својим најнижим гранама.

Стефан ће тих година бити у прилици да уз оца Немању буде свједок и учесник великих политичких догађаја. Једна од тих догађаја био је Немањин сусрет са њемачким царем Фридрихом Барбаросом 1189. године у Нишу.

Српски велики жупан Немања је, у пратњи свог брата Страцимира, дочекао Барбаросу са великим почастима и понудио му вазалну заклетву и савез против Византије. Међутим, Барбароса није желио да улази у рат са Византијом, јер није хтио да угрози своју основну мисију – ослобађање Јерусалима од невјерника.

О том сусрету свједочење је оставио и каноник Таген, који је био у Барбаросиној пратњи и који је написао повијест о овој експедицији њемачког владара: „На то је величанствени цар, веома вјешто и у складу са приликама, мада веома пристојно, одговорио да је он љубитељ мира и да, будући да носи крсно знамење, хоће да подигне војску за ослобађање Јерусалима, а да није пошао да ратом опустоши земљу хришћана, наравно уколико би био у могућности да обезбиједи миран пролазак кроз Грчку. У супротном, уз Божју помоћ био је спреман да прође и мачем међу овдашњом браћом.“

Иако није дошло до савеза Србије и Њемачке у борби против Византије, Немања је покушао да искористи прилику, односно проблеме са којима се Византија сусретала приликом проласка крсташа, па је напао византијске територије, освојивши многе градове, међу њима и Скопље и Призрен.

Убрзо су Византинци покренули офанзиву против Немање. Никита Хонијат је забиљежио: „Али, пошто је и жупан Срба зла наносио и Скопље порушио, цар крену против њега. Када се војске сударише на ријеци званој Морава, варвари узмакоше и кад је настало гоњење – многи од њих бјеху уништени, у води подављени и копљима прободени.“

Византијски цар је побиједио Немању на Морави 1190. године када је, како каже Евстатије Солунски, „српску силу и охолост изгазио наш цар као гумно пуно снопова и у плеву претворио“. Али, тада је дошло и до мира између византијског цара и српског великог жупана којим је, међутим, Византија умјесто вазалне зависности „изричито признала самосталност српске државе“ (Георгије Острогорски). Поред тога, Немања је задржао највећи дио територија које је освојио током претходног периода.

Око 1190. године, територија српске државе протезала се од доњих токова Мораве и Дрине на сјеверу до Шар-планине на југу, док је на југозападу обухватала обале јужне Далмације и Црне Горе. Од тог времена, односи између Византије и Србије били су добри.

Када је угарски краљ Бела Трећи напао Србију 1991/2 године, византијски василевс је узео у заштиту српског великог жупана Немању и чак му послао одред војске за одбрану. То је био почетак Немањиног потпуног уклапања у политичку, вјерску и културну орбиту Византијског царства, коју ће развити његови синови Стефан и Сава.

Убрзо долази и до изузетног догађаја: византијски и српски двор су се ородили. Узевши за жену цареву малољетну синовицу Евдокију, Стефан је добио и титулу севастократора, постајући први страни принц са том високом итутлом коју је увео василевс Алексије Први Комнин.

Како је до тога дошло, зашто је пропао брак Стефана и Евдокије, те како је текла њена даља трагична судбина – читајте у следећем наставку.