HISTORY LESSON

СРБИЈА КАО СОДОМА: Чиме смо ово заслужили?

1992

Чиме смо ми ово заслужили? Чиме смо заслужили овакве политичаре? Чиме смо заслужили овакве владике и попове (част изузецима)? Чиме смо заслужили овакве новине и телевизије? Чиме смо заслужили ове ријалити програме? Чиме смо заслужили оволике лопове и убице? Чиме смо заслужили да нам „естрадна уметница“ буде национална мајка? Чиме смо заслужили народњаке, сплавове, дрогу на улици, крволочне навијаче на трибинама…

Нисмо Бога камењем гађали. Нисмо цркве палили. Али, ако се у очи смемо погледати, зло јесмо чинили. Према нама самима и према нашој деци највише. На нашу срамоту.

Карма је опака ствар. Увек ти се врати. Не можеш јој утећи, нарочито ако од самог себе бежиш… Народ који о злу ћути, заслужује презир. Онај који ћути о злу које су му нанели, није вредан историјског постојања. Ето одговора зашто нам се све ово баш овако дешава.

Зато што смо ћутали и под тепих гурали зло које су нам нанели. Зато што смо у заборав гурали стотине хиљада мртвих, зато што нас је било срамота да причамо о логорима за децу у Другом светском рату. Логорима за српску децу. Зато што нас је било срамота јама у које су нам преци бацани по Херцеговини, Лици, Босни, Србији…

Зато што не знамо шта је Јасеновац, што никада своје жртве нисмо пребројали. Зато што смо заборављали, не зато што смо опраштали.

Садашњост нам је таква и све нам је такво, јер смо то заслужили.

Само оним ватреним говорницима српства изниклим из црвеног шињела, ово је невероватно. А није. Све је логично. Ћутали смо о јамама, деци Козаре и Јасеновцу. Ћутали зарад неке југословенске идеје, зарад државе коју смо другима направили. Историја то не опрашта.

Када смо прихватили да нам све почиње од 1945. године, ријалити „Парови“ је дошао следствено. Апсолутни дух је хегелијански неумољив, потребно је само време.

Сада ће нам филм о нашим страдањима од усташа правити Хрват, Лордан Зафрановић. Није то иронија, то је судбина. Није он, као Хрват, већи Србин од нас. Само је већи човек од неких који су се плашили да неки мали Србин не изрони поред великог црвеног Југословена или мондијалисте у њима, овисно о томе шта је у том тренутку била важећа мода.

Сви се чуде и пљују РТС због прве епизоде колосалне историјске саге о Немањићима. Критика је на месту, уз једну малу ограду. Они који су писали сценарио и снимали серију, не знају много о Немањићима и то су показали. Али, шта знају они који критикују?

Заправо да преформулишемо питање – шта један просечан 18-годишњак, гимназилајац рецимо, зна о Стефану Немањи? Не зна ништа и то јесте проблем. Не зна јер га је срамота да о томе учи, јер му је стид усађен. Као што му је усађено потајно дивљење према Дубровнику и као што све зна о неком Гастозу.

Не зна јер га у школи нису учили, јер у цркву не иде, не верује свештенику кога види у „мечки“ са новим ајфоном. Нема од кога да чује, нема ко да му каже. Нема медије, њима је битнија гледаност, нема политичара, њима је битнија власт, родитеље не чује, а ни они не знају и њима би неко морао да каже.

Ми нисмо у стању да појмимо блиску историју, оно што се десило нашим дедовима и очевима. Не умемо да кажемо свету шта нам се десило, сами себи то не умемо да објаснимо. Нешто што се десило пре 70 година. А хоћемо да направимо серију о Немањићима, о њима који су створили државу и веру…

(Експрес)