(РАЗ)ОТКРИВАЊЕ

СПОМЕНИК МИРКУ ПЕТРОВИЋУ: Симбол сјече глава неистомишљеника!

3486

Јасно је да се форсирањем приче о обиљежју Мирку Петровићу жели послати јасна и недвосмислена порука о некаквој одлучности и непоколебљивости црногорске државе у борби са свим неистомишљеницима (укључујући и актере тзв. афере ,,државни удар“)

 Пише: Вељко Рачић

„Не брата Србина, црн ти образ ка ти што си“ – повикао је старац разјареном војнику крвавих очију који је (под командом Мирка Петровића) ковитлао оштром сабљом према трудним женама, дјеци и другој нејачи. Но, тај јунак није имао милости, испуњавао је само наређења књаза Данила (познатог и као Зеко Манити, не без разлога) и његовог брата, десне руке војводе Мирка, дата за спровођење према непослушним Кучима.

О каквом се јунаштву радило најбоље је описано у чувеној књизи Илије Петровића ,,Црногорска похара Куча“, гдје се, између осталог, говори о билансу тог преваспитавања свога народа. Од укупно 243 кучке главе колико се успјело пребројати, 17 је било војничких, остало нерођени, дјеца, жене, непокретни и беспомоћни старци, који нијесу ни били у стању пружити било какав отпор. Многима од њих пресудио је војвода Мирко ,,својеручно“.

Овај подухват остао је највећи примјер бешчашћа и срамоте у историји владалачке лозе Петровића, догађај који су и тада али и данас бројни послушници владајућих елита, квази-историчари и квази-патриоте, покушавали представити као нужну акцију која је имала за циљ да дисциплинује Куче и учврсти тадашњу црногорску државу.

Они који су и тада десну руку држали на срцу, а леву у џепу, и данас у модерном времену имају своје вјерне копије, које све везују за статистичке разлоге и становишта, којима држава служи искључиво као средство за богаћење, за сваку врсту неморала и лоповлука. Док је државе (краве музаре) дотле је и њих и њиховог лажног заклињања и родољубља, без државе они су ништа – нема их, не постоје?

Постојање такве државе која је по њиховом укусу, стилу и мишљењу, оправдава и сваку врсту злочина, а свако ко би се нашао да критикује власт те и такве државе, неминовно постаје противник државе и издајник?! Држава – то сам ја, звучи познато, зар не?

Да не буде забуне, у вријеме војводе Мирка, православно становништво Црне Горе били су Срби. Е, дакле, одавањем почасти војводи Мирку, данашња владајућа гарнитура потврђује да су Срби и тада (као и данас) били реметилачки фактор у Црној Гори и да су потпуно оправдано кажњени, што их врло јасно детерминише као једну деструктивну руљу и такође отвара могућност да и данас могу без икаквих последица бити кажњавани и преваспитавани, што се несметано с времена на вријеме и ради, у овом или оном, мањем или већем формату и облику.

Јасно је да се форсирањем приче о обиљежју Мирку Петровићу жели послати јасна и недвосмислена порука о некаквој одлучности и непоколебљивости црногорске државе у борби са свим неистомишљеницима (укључујући и актере тзв. афере ,,државни удар“).

Овом се клаустофобичном сотијом жели показати некаква јачина државе свима онима који су из различитих разлога кадри устати из хибернације, побунити се и супроставити њеној власти (неправедно повлашћеној већини), која успут буди речено не происходи из слободно изражене воље њених грађана.

Jaдна је држава која утјерује патриотизам својим грађанима, која плаши своје грађане, јадна је та држава која увијек на уштрб једне националне заједнице нешто мора да доказује, ограничава, успорава.

Носиоци власти у модерној црногорској држави могу зауставити сваки процес, одустати од многих наума и акција, краткорочних и дугорочних планова, али од прогањања српске националне заједнице неће до самог краја. Шта подразумијева тај крај, то ћемо тек видјети, али не треба заборавити, по оној старој, да свака батина има два краја.