бисери мудрости

Најкраћа и најбоља дефиниција молитве!

1842

Достојевски је успио да да најкраћу и најсажетију дефиницију еванђелске православне педагогике. Она гласи: молитва је васпитање!

У православљу, молитва је вођ, учитељ и васпитач. Својим православним срцем Достојевски је то осјетио и сазнао: „Младићу, не заборављај молитву, савјетује старац Зосима. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, избије ново осјећање, а у њему и нова мисао, коју раније нијеси знао, и која ће те изнова охрабрити, и разумјећеш да је молитва васпитање.“

Ако има свемоћног средства којим човјек може прерадити и преобразити себе из рђавог у доброг, из доброг у бољег, и из бољег у најбољег, онда је то молитва. Ако је искрена, свесрдна и мудра, кроз њу се увијек спушта у душу човјекову понешто од Највишега, Најбољега и Најљепшега.

Молитва ствара нова осјећања; нова осјећања се извијају у нове мисли; а све се то слива у нова расположења, богољубива и човјекољубива. Човјек тако стално везује себе са Богом и људима, на најбољи начин. Молитвено расположење постаје његовим сталним расположењем.

Стална молитвеност непрестано ствара нова осјећања и нове мисли, те је човјек увијек богат свјежом љубављу и према Богу и према људима. У самој ствари, молитвом се ствара еванђелска православна филозофија живота. Ако би се то хтјело, она би се с правом могла назвати молитвеном филозофијом.

(„Достојевски“, Јустин Поповић)