скидање прашине

Плав и Гусиње су били дечански и хиландарски метох!

3025

Жупа Плав, као саставни дио српске средњовјековне државе,  први пут се помиње 1276. године, када је тим крајевима владала краљица Јелена Анжујска. После ње, Жупом су управљали краљ Милутин, Стефан Дечански, цар Душан. Смрћу цара Душана, 1355, Плав је припао Војину Војиновићу, затим Николи Алтомановићу, па Балшићима, и на крају, све до почетка 15. вијека, био је у посједу турских вазала Вука Бранковића и Стефана Лазаревића

Чувени историчар Ристо Ковијанић (1895-1990), ученик још чувенијег Владимира Ћоровића, у својој књизи „Вита Которанин, неимар Дечана“, пише о путу који је из Котора водио преко Подгорице и Плава до Дечана, али и о метосима у плавско-гусињском крају који су припадали Дечанима и Хиландару. Ово је одломак из те његове књиге, која је 2016. године штампана у новом руху, у издању Књижаре „Со“ из Херцег Новог и издавачке куће „Магелан прес“ из Београда.

Од Подгорице пут је водио уз камените Куче. Пролазио је кроз теснац испод древног Медуна, па преко Корита, пео се уз југозападне планине Жијова и прелазио преко старог катуна Коштице, којом се данас протежу видни остаци „великог зида“, у дужини од три часа хода. Излазио је затим на висораван старинског катуна Рикавца, који се са Коштицом и Широкаром помиње у почетку 14. века у Бањској повељи краља Милутина.

Од зеленог Рикавачког језера пут се спушта речицом Скроботушом, изворним огранком Врмуше, изнад чијих изворишта се одвајао споредни пут, који је низ падине високих Комова силазио речицом Мојанском у житоносно Полимље. На тој раскрници плаћала се, можда, нека царина; ваљда отуда и име Царине катуну Марка Миљанова, Поповића и Ивановића, који су будно стајали у дослуху с Високим Дечанима.

Низ горски ток Врмуше которски пут се спуштао у котлину Гусиња и Плава. Гусиње се помиње на почетку 14 века. Својом повељом Милутин је подложио манастиру Бањској „село Гусино и с планинами и међе му од Пешти“. Пут је водио даље обалом Плавског језера.

Плав је био важно место на овом путу, средиште жупе, велико путничко одмориште, после напорног путовања од једне до друге стране.

Дечани су добили велике поседе у плавско-гусињској области. Имена места Метех, Прњавор (манастирско село), Рибари, Пазариште, Коњски обор и Рудници подсећају и данас на метох Дечана и трговачки промет у доба Немањића.

Становници ових крајева испуњавали су током векова своје обавезе према Дечанима, чак и они који су прешли у католичанство и ислам. Хоти су давали своје прилоге, од којих се све до Првог светског рата палила свећа пред иконом у дечанској цркви. Муслимани из Новшића давали су свој годишњи прилог у стоци, сиру, вуни и новцу; имали су своју собу у манастиру Дечани, и њихова свећа горела је у цркви.

Значајно је народно предање очувано у овим крајевима. Народ прича да се „главније камење за Дечане вукло одавде и да су мештани давали волове за тај посао… Од Пазаришта је, према предању, водио пут за арабе (врста неких коњских кола) до Пећи и Дечана“, пише Андрија Јовићевић.

Приморски мајстори из Витине екипе могли су приликом свог првог путовања видети како волујске запреге вуку уз Чакор камење за Дечане, јер су припремни радови почели пре њихвоог доласка. За таквим запрегама они су се могли спуштати са превоја Чакора (1850 м) низ Пећку Бистрицу, која их је вдоила у Пећ, управо пред манастир, резиденцију архиепископа Данила.

Плав се помиње у обје повеље краља Милутина – у повељи Хиландару, коме је подложио „у Плавје село Досуге и с заселјем“, као и кнеза Војихну са синовима  и зета му Првослава с децом, 107 влашких кућаи планину Добре доли; и у повељи манастиру Бањској, коме је подложио „у Плавје село Крушево и с тргом, а међу му у Влков поток“, као и 14 кућа рибара „с ловиштем“.

Својом повељом манастиру Дечанима, Стефан Дечански ће подложити својој задужбини плавске планине: Трескавицу, Седми бор, Кошутицу, Белу водицу, Хотину гору, Добру водицу, Чрни камен, Штирницу, Хрид и Богдашу. „Ни метех ни властелин, ни Влах ни Арбанас“ – прописује краљ – не смеју у планине издизати осим оних којима игуман дозволи; …у планине нема нико баштине осим краљ и цркве којој су планине дате“; у противном, имао је да плату краљу за казну 5 овнова, 2 јагњади, сир и динар.

Дечанима је Стефан Дечански подложио још „рибарје у Плавје“, Радила са сином Богојем, Радослава, Радована… да држе део „блата“ (језера); у Велици Владоја, Дружоја, Драгојла, Његослава, Ранка, Ђуроја, Станка, Милоша и Драгаша Котилковића, а у Комарима Мирослава, Милослава, Милована, Мироја, Милогоста и десетак других.

Цар Душан је приложио Бањској за душу своје мајке Теодоре „у Плавје село Улотино с планинами“, а Арханђелу Призренском „рибаре у Плаве, именом Будоја с детију“ и још шест рибарских кућа.