поглед с истока

Како се ослободити комунистичког духа Подгорице?

2156
aerial view of the residential part of the capital city on sunny summer day, Montenegro

Пише: Донко Ракочевић

Међу главним градовима европских земаља, нигде не живи дух комунизма као у Подгорици. Како кроз политички и културни живот, тако и кроз само становништво. Споменици и улице посвећене Брозу, Мошу Пијади и осталим комунистичким зликовцима, само употпуњују ту слику.

Зашто је то тако, и три деценије после пада Берлинског зида? Па зато што је Подгорица пуна четири вијека била под Турцима (од 1474. до 1878.), и 75 последњих година под комунистима (ту рачунам и владавину ДПС-а као директне наследнице СКЈ, односно КПЈ).

Неко ће рећи – па зар већину данашњег становништва Подгорице не чине досељеници с разних крајева Црне Горе, пре свега из Брда? Јесте, али ти који су долазили, нијесу долазили због културних, него због економских разлога, па су се трудили да се прилагоде староподгоричком  – потуричком, шићарџијском менталитету… да би лакше преживјели.

Прије доласка Турака, Подгорица је била српска – престоница српске државе Зете.

У Подгорици је рођен Божидар Вуковић Подгоричанин (1460. године, покрај данашњег Везировог моста), један од највећих штампара и издавача средњег вијека, који је све то чинио због очувања православне духовности и културе.

У Подгорици (тадашњој Рибници) рођен је (1113. године) и Немања, родоначелник свете династије Немањића.

У Подгорици је (1930) рођен и један од највећих српских и европских писаца – Борислав Пекић.

Ни једном од ова три великана, Подгорица се није одужила, иако су највећи у њеној дугој историји. Зато једва чекам пад актуелне подгоричке, par exelance комунистичке, власти. Нова власт ће ваљда знати да цијени значај Стефана Немање, Божидара Вуковића и Борислава Пекића. Али не кроз споменике, јер то није наша, већ западна и комунистичка традиција.

Немањи (св. Симеону) треба подићи велелепну цркву (на платоу на врху Горице).

Именом Божидара Вуковића назвати главни Трг који би требало претворити у културно стециште (ту је библиотека и пар књижара, али отворити и друге културне садржаје у зградама бивших фирми „Беко“ и „Београд“, а где је сада фонтана – направити читаоницу на отвореном, клупе са дрвећем испод којих би се читале књиге).

Школу „Сутјеска“ преименовати у „Борислав Пекић“.

Промјене нису довољне ако су само козметичке, ревалоризација наше традиције, прије свега духовне и културне, над којом су насиље извршили османлије и комунисти, света је наша обавеза.