МЕМОАРИ МИГУДА МИШУРОВА (3)

Сисе на жени к’о дуга на небу!

1973

Није Бог ни у Рају створио ништа љепше од дуге на небесима и сиса на жени. Сисе су као најљепши цвијет. Знају то жене, па се зоре са њима к’о будала с оном работом, прсе се, о јаду раде. Нека су нека, Бог им помогао…

Пише: Милутин Вујисић Сокос

Није Бог створио ни у Рају ништа чудније ни љепше од ње: дуге на небесима и сисе на жени. Кад потље кише оно маштреније дрћи пут небеса, сеириш се гледајући. Нема те поњаве, што су некад ткале велике работнице, с љепшијема бојама. Каквијег је кокота некад било у Лелекову, а доста иг има и дан-данас, ниједноме реп није шаренији.

За сисе шта да се прича. Оне су ко цвијет. Отиђи о Видову дану на највећу ливаду и ако нађеш љепшега цвијета од лијепе женске сисе, слободно дођи па реци свашта Мигуду. Није народ безвезе, давно рекао, жена без сиса је ко село без цркве.

Нека што су љепше од цвијета, него што некако и размину брзо ко цвијет. Таман што набубри, натегне, рашћета ро ружа румена, немаш кад ни нагледат се, ни намирисат, а она зрене, презрене, омекша ко тијесто и окелембеси се ко стар џемпер на чивилуку, оде све у ђавољу оставу.

Чојек би цио вијек претрајо пред дугом и сисом и да не зна шта ће прије – бечнут оком јали пипнут руком. Ето видиш, а и једно и друго је ко пљена, талас донесе, талас однесе, а чојек јадни остане да болује и злика ко мачак о вељачи кад скитајући кроз село ували се у поток, па потље промрзне.

Знају то жене, како не. Зоре се са сисама ко будала с оном работом, прсе се, о јаду раде. Нека су нека, Бог им помогао, само да су мало увиђавније. Огријеше душу с тијем, поготову ове данашње. Кад наиђу на стара и болесна чојека, морале би се мало заклонит, поспуштити, ставит руку, а не као да су кренуле диње да продају. Кад онаке сисане наљегу поред боника, црње му је то и више ће му придат у болести него да наљеже најгори грип. Задајем ти тврду вјеру.

Па се чуде што чојек за живота зури пут сисе и небеса. То му је једина мекота и топлота што би му душу и крв угријала. Шта је боље? Што је лијепо то је ко пљена, што је грдно то је ко клин камени, а чојек помеђу ко врана на два коца.

Очина му оца… и ко га створи! Ђаво га створио да се спрда ш њим.