на данашњи дан умро велики српски писац

СИМО МАТАВУЉ: Мајстор приповиједања реалистичке прозе!

1595
Foto: Kupindo

Симо Матавуљ (1852-1908), Далматинац, родом из Шибеника, града који је, по његовим ријечима, имао „много чега сувишног, несувременог“, много чега „што годи пјесничкој ћуди“, упознао је, често се селећи, разне крајеве: далматинско приморје, родни Шибеник, Задар, гдје је завршио учитељску школу, унутрашњост Далмације, Загору, најприје у дјетињству као ђак у манастиру Крупи, а касније као учитељ, Боку Которску, као наставник италијанског језика у поморској школи у Херцег Новом, Црну Гору (од 1881), где је обављао разне дужности (професор гимназије, надзорник школа, васпитач кнежеве дјеце), и Србију (краће вријеме 1887, а стално од 1889), у којој је живио најприје као професор гимназије а затим, пошто се оженио богатом удовицом, као слободан писац.

Сви ти крајеви ушли су у његово књижевно дјело. Иако је као приповједач почео прилично касно, готово у 30. години живота, Матавуљ је оставио обимом немало дјело: око стотину приповједака, два романа, неколико списа мемоарског и путописног карактера, двије драме, извјестан број књижевних огледа, више превода с француског и италијанског. У почетној фази његово дјело обиљежено је фолклором.

Био је изванредан усмени приповједач, који је умио забављати друштво смијешним, понекад пикантним и голицавим причама. Живећи дуго по крајевима у којима се сачувао изворни народни језик, он је, како сам каже, „стекао необично познавање народне фразеологије и обиље синонима“. Овим особинама, што га приближују другим нашим реалистима, придружиле су се друге, које га од њих одвајају: критичност, самодисциплина.

Критичан према себи и свом раду, Матавуљ се стално као писац развијао и самоизграђивао. Није завршио велике школе, али је самостално читањем проширивао своја знања и био један од најобразованијих српских писаца свога доба. На његово књижевно формирање највећи су утицај имали италијански и француски прозаисти, посебно Мопасан.

У његовом раду стално су се бориле двије супротне тежње његова умјетничког темперамента: спонтани и необуздани приповједачки дух и смисао за мјеру, склад, економику композиције. Како је сазријевао као писац, Матавуљ је све више настојао да дисциплинује своје примарне склоности, смисао за причање и хумор, да их обузда и подреди одређеним умјетничким циљевима.

Враћао се често већ објављеним радовима, поправљао их и прерађивао. Први његов роман, Ускок, постоји у три верзије (1886, 1892, 1902), а други, Бакоња фра-Брне, у двије (188, 1892). Његов умјетнички развој иде од спонтаног, фолклорно обојеног и умјетнички недовољно организованог приповиједања к модерној артистичкој прози, у којој ништа није остављено случају и импровизацији, него је сваки детаљ пажљиво пробран, одмјерен и складно уграђен у органско јединство приповетке.

Критика је пренагласила разлике међу регионалним тематским круговима унутар Матавуљевог дјела, приморским, црногорским и београдским кругом, нарочито у вриједносном погледу. Због тих разлика, ма колико да су оне значајне, не би требало да занемаримо друге које нису ништа мање важне: разлике између Матавуљевих радова из разних периода његова стваралаштва.

Црногорске приповијетке, настале на почетку његова рада, за вријеме боравка на Цетињу, понекад по наруџби двора, оптерећене су романтиком, етнографизмом, тенденциозношћу и само у ређим случајевима представљају релативно успјела остварења (Сеобе, Завођанка, Ново оружје). Од истих мана пати и роман из црногорске историје Ускок, романтична повијест о Чеху бунтовнику, бјегунцу у Црну Гору, и његовој трагичној љубави према Црногорки, прича у коју је унесена обилна етнографска и историјска грађа.

Најпунију реалистичку слику Црне Горе дао је касније у незавршеној аутобиографији Биљешке једног писца, чији је највећи дио посвећен ауторову боравку на Цетињу. Приповетке из приморског живота настале су највећим дијелом после пишчева пресељења у Београд, упоредо с београдским причама.

Њима као и роману из далматинског живота Бакоња фра-Брне Матавуљ највише дугује свој глас великог писца и реалисте. Живот далматинског човјека, у Приморју и Загорју у којем се сукобљавају ведра животна радост и дубока туга, суровост и нека питома човечност, религија и сујеверје, хумор и поезија, приказао је не само с одличним познавањем него и с дубоким осјећањем и симпатијом. Ни овдје се није одмах ослободио неких својих ранијих недостатака, етнографизма, пренаглашене дескриптивности, неизграђености композиције, али у њима има у изобиљу онога чега нема у црногорским приповеткама: хумора, атмосфере у сликању средине, снажних, животних ликова.

Неколико, махом дужих приповједака из Приморја (Пошљедњи витезови, Нови свијет у старом Розопеку, Сврзимантија и др.), заједно с романом Бакоња фра-Брне, најзначајнија су остварења средњег периода Матавуљева рада (крај 80-тих и 90-те године). Замишљен као приповјетка, Бакоња фра-Брне у току израде прерастао је у хумористички роман новелистичке композиције и широког реалистичког плана, у ком је око приче о животном путу једног фратра, о његовом „ђаковању и постригу“, развијена слика стварности у католичком самостану и сеоског живота око њега; он је обухватио, по речима пишчевим, „цио живот далматински, све сталеже и народ обију вјера“.

Реализам, снажно осјећање животне радости, Матавуљев медитерански смијех, који није нигдје тако спонтан, разигран и гласан, чине овај роман једним од најбољих дјела наше реалистичке прозе. Највеће мајсторство у композицији и изразу Матавуљ је постигао у кратким причама из последњег периода свог рада. То су најприје четири далматинске приповјетке: Поварета, Пилипенда, Ошкопац и Била и Нашљедство, класичне по својој дубини, једноставности и унутарњем складу, заједно с Бакоњом његова најзначајнија остварења. Њима се приближују остале далматинске приповјетке из тог периода као и најбоље међу београдским причама (Фронташ, Поп Агатон, Аранђелов удес, Наумова слутња, Београдска деца и др.), којима је критика тек у последње вријеме поклонила пуну пажњу.

Матавуљ је био најмање оптерећен предрасудама других реалиста. Иако је најрађе и с највише љубави писао о малом човјеку, о људима из народа, он им је прилазио без илузија и сентименталности. Није патио ни од носталгије за добрим старим временима. У „старом Розопеку“ побједу не односи стари него „нови свијет“. Од свих својих савременика најближи модерном европском реализму, он је у најбољим тренуцима давао дјела слободна од моралистичких, педагошких и критичких тенденција, чији је једини циљ био истина о животу и умјетност. Матавуљ је класик наше реалистичке прозе, заједно с Лазаревићем њен највећи умјетник ријечи, „мајстор приповједач“, како га је назвао Иво Андрић.

(Из књиге: Кратка историја српске књижевности – Јован Деретић)