српске светиње

Дечане су саградили Которани, али какве везе с тим имају Морачани!

6323

Подстакнут резултатима својих истраживања у которском архиву, историчар Ристо Ковијанић (рођен у близини манастира Мораче 1895) написао је дјело „Вита Которанин неимар Дечана” (1962). Та књига је, претпрошле године, у луксузном руху и уредничком духу Николе Маловића, издата од стране књижаре Со из Херцег Новог, а предговор јој је написао опет Морачанин – новинар и публициста Живојин Ракочевић који данас живи у близини Дечана. Испреплетали смо њихове текстове у славу Дечана и његових градитеља

Припремио: Љубиша Морачанин

Високе Дечане, задужбину Немањића, Стефана Дечанског и цара Душана, градио је протомајстор Вита Которанин, од 1328. до 1335. године.

Током двеста година владавине Немањића, Котор је био најкултурнији град српске државе, која је, у другој половини XIII и првој половини XIV века, била најмоћнија на Балкану.

Которска длета исписала су диплому на Високим Дечанима. Манастир исклесан од камена пре скоро 700 година стоји и данас као саливен.

Дечански живопис одуховио је Витино дело. По мноштву фресака, а има их преко 1000, то је једна од најбогатијих цркава на свету.

Вита Которанин саградио је дечански еп пола века пре Косовске битке (1389), подигавши најраскошнију српску средњовековну грађевину – споменик светске културне и уметничке баштине.

Ово је књига о српском средњем вијеку, у коме се час селимо на Приморје, у Боку Которску, a час сa обале на континент. Као да је ријеч о каквој историјској читанци, листамо странице по којима цареви, архиепископи, умјетници, дипломате, протовестијари, трговци и занатлије провијавају као јунаци…   (Никола Маловић)

ВИТА КОТОРАНИН

Над вратима Високих Дечана стоји уклесано: „Фра Вита, млади брат, протомајстор ис Котора, града краљева, сазида овузи цркв… за 8 годишт и доспела је савсем цркв в лето 1335.“

То је све што се за протеклих шест вјекова знало о нашем најзнаменитијем градитељу средњег вијека и најзнаменитијем Которанину свих времена. Которски судско-нотарски списи из 1326-37, у којима се не помиње зидање Дечана (јер је карактер списа такав) откривају славног неимара Дечана.

То је презвитер Вита Чучо, син покојног Трифуна, опат Богородичне цркве над мостом Гурдића која припада малој браћи. Био је и старатељ манастира мале браће на Гурдићу, задужбине Јелене Анжујске, жене краља Уроша, дједа Стефана Дечанског.

Од августа 1326, до новембра1327, Вита се помиње више пута. Тек послије четири године, од августа 1331, помиње се у Котору сваке године (до 1337) по неколико пута. Његово одсуство потпуно се поклапа са зидањем Дечана до крова, 1328-30. У то вријеме одсутни су и сви которски мајстори каменоресци који се помињу до 1328. и послије 1331.

Имовно стање Витина оца било је скромно. Витина сестра Јаке одбила је врло скроман мираз. И финансисјке могућности Витине цркве биле су скромне. Опат Вита позајмио је (1332) 110 перпера да покрије цркву и заложио црквени винотрад на Мулу.

По повратку од Дечана, код Вите се појаваљују велики износи сопственог новца.  У јесен 1331, „господин Вита Трифунов Чучо“ позајмио је једном грађанину 276 перпера брсковских, својих, никако црквених, а у љето 1332, позајмио је другом својих 700 перпера. За 1000 позајмљених перпера могао је купити 100 волова или двије палате. Значи, протомајстор Дечана био је добро награђен од оба ктитора, Дечанског и Душана.

Вита није био мајстор-каменорезац, него интелектуалац теолог, фрањевац, познавалац архитектуре и скулптуре, експерт, руководилац…   (Ристо Ковијанић)

ДЕЧАНСКИ КЉУЧ

Дечани су најсавршеније раскршће наше културе, духовности, државности и националног опредељења. То је први симбол нашег укупног стварања, етноса и историје, гдје су се несливено хармонизовале све наше култоролошке и идејне супротности у једну довршену и организовану цјелину. Зрео је тренутак да се може говорити о дечанском кључу.

Дечански кључ је српски одговор на античко јединство истине, доброте и љепоте. Он је континуитет византијског симбола несукобљене религије, филозофије и умјетности. Српски дечански кључ је, изван сваке подјеле, затворио све наше до тада развијане супротности.

Структура Вискох Дечана сачињена од романичких, готичких, византијских, наших континенталних и приморских утицаја, блиставог живописа и богате камене пластике, срећно постављена на ивици плодне Метохије и сурових Проклетија, светоотачки утемељена на мучеништву ријетко трагичног краља Стефана Дечанског, уклесана у народно предање и поезију – чини  од дечанског кључа јединствену композицију.

Фра Вито Которанин је први власник таквог кључа у српској историји; он је успоставио модел који ће у нашој умјетности досећи само неколико ријетких стваралаца.

Срећним случајем, у нашем времену, срели су се, у Устима од Котора: писац који још увијек мисли на српском Никола Маловић, професор Ристо Ковијанић и фра Вито Которанин. Сусрет ове тројице у тексту и око текста открива како је на једном комаду земље, испод ловћенских литица, срећу и прожимају јелинска, романска и словенска култура. Он оживљава овразац довршене и помирене синтезе која је могла у једном даху и у, готово лаком надахнућу, сазидати Дечане.

Приморски мајстори и фра Вито иду у унутрашњост своје земље гдје њихова длијета „пјевају“ и на обалама Пећке, Призренске и Дечанске Бистрице, Студенице или Мораче… (Живојин Ракочевић)

ВИТИНА ДЕЧАНСКА ЕКИПА

О мајсторима Високих Дечана „камење говори“ (saxa laquuntur). Судећи по стилу и љепоти украсног камења, велељепну грађевину на Дечанској Бистрици градили су приморски мајстори, у првом реду мајстори из Котора, Витина родног града. У народом епу о зидању Дечана каже се за краља Дечанског: „Ти сакупи хиљаду мајстора / из Котора и из Цариграда“.

Мисли се ту и на каменоресце и на живописце (грчке сликаре). Которски писани извори откривају знатан број добрих мајстора окупљених у Котору у доба Вите. У њима се нигдје не помиње зидање Дечана. Према томе ни за једног мајстора се не каже да је радио на подизању задужбине Дечанског. Али друге чињенице и околности убједљиво говоре да су они били тамо.

Немањића владари 14. вијека имали су доста сребра и злата, огромно благо. Њихове задужбине и храмови-маузолеји подизани су за неколико година, без прекида, а не деценијама као грађевине у приморским градовима. Мајстори су били добро плаћени. Од њих се тражило да у свом стваралаштву дођу до пуног израза, јер су биле пружене све могућности. Сваки которски мајстор једва је чекао да пође с Витом.

У годинама подизања Дечана до крова, 1328-30, не помиње се у Котору ниједан мајстор каменорезац. Међутим, у годинама прије зидања (1326-27) и годинама по завршеним зидарским радовима (1331-37) помињу се редовно. Значи, зидали су краљеву задужбину на Дечанској Бистрици, у то нема сумње.

У познатом периоду (1326/37) у Котору се помињу 22 мајстора каменоресца, без Вите и Обрада Десиславина, који су градитељи-протомајстори, експерти, планери. Међу њима је 14 Которана, 1 Баранин, 5 Дубровчана и 2 Задранина. Помињу се 13 њихових ученика, који уче занат 6-12 година.

Листу Витине дечанске екипе которских мајстора, можемо саставити с доста поузданости (можда је неки од њих изостао).

Которски истакнути мајстори који се помињу прије и послије зидања Дечана били су: Храноје и Богоје градитељи куће Марина Мексе, Душанове дипломате; Дражоје и Милко, који су градили кућу богатог златара Медоја Шујића, кућу Марина Гера, Дубровчанина,  камени мост на потоку Шурања; Петар, зет Радоглава, који је радио на манастиру св. Бенедикта; Богдан, жупан, Климент Жупанов, Милош Братомил, Микоје Сеновић, Станоје, Милтен Богдановић и Браноје са два ученика; Душан иванов из Бара, настањен у Котору, радио је на манастиру св. Бенедикта.

За четири Дубровчанина, настањена у Котору, може се с поуздањем тврдити да су учествовали у изградњи Дечана:  Марин Гого, ожењен Которанком, који је 1313, у групи дубровачких мајстора радио у Србији; Марко Маринов Гого, који је градио Михаила Буће и још двије у Котору; Радоста „Тутасанта“, градитељ куће Павла Добрунова; и Милен Радомилић, ожењен Маром Которанком, сахрањен у цркви св. Луке.

У Котору су радила и два сина протомајстора Ловра из Задра. Петар се настанио у Котору 1326, оженио се ћерком которског љекара, градио је кућу Тома Павла Томина Драга, државника ан двору Дечанског. Анђел је дошао за братом; саградио је цркву-задужбину Михаила Буће; поново се објавио у Дубровнику 1339; онда се не помиње тамо ни у Котору; по свој прилици, учествовао је у с которским мајсторима на подизању Душановог Арханђела призренског…   (Ристо Ковијанић)

ДВА ВИЈЕКА КОТОРА ПОД НЕМАЊИЋИМА

Котор је град који у себи носи свакакву енергију, а негдје доминира као једна фина звијезда Немањин лик. То је једно дивно осјећање које не смета никоме, а паметни људи и са западне и са источне нијансе осјећања вриједности, разумију тај центар и врло добро разумију да се он не може војскама помјерити.“ (Светислав Божић, српски композитор)

Котор је скоро два вијека био под Немањићима. Као што је одавно добро познато, српски велики жупан Немања освојио је Котор крајем 1185. године или на самом почетку 1186. године. Од тада, током следећа непуна два вијека, све до пропасти српског царства (1371), град се налазио под влашћу српске средњовјековне државе и њене владарске династије Немањића. То је посебна епоха у историји Витина града, доба његовог мирног живота, процвата, просперитета и највећег успона. „Немањићи брањаху њихову слободу и дадоше им многе повластице и поклонише земље“ (Ibidem, str. 72; – Memorie Storiche etc.)

Према извјештају которског бискупа Марина Драга из 1688. године, у древном ковчегу катедрале, у коме су првобитно чуване мошти свеца, налазиле су се двије повеље Немањића, „удаљене од Стефана краља Србије“, писане на пергаменту „српским словима, са два сребрна позлаћена печата“. Једна од њих, свакако, била је повеља цара Душана из 1351. године, у којој се наводе сви посједи Котора – најшире границе которске општине.

Немањићи су осободили Зету, сматрали су је својом постојбином. Немања је успоставио своју власт над Котором 1186 године. „Подиже своју дједовину, и придоби од приморске земље Зету, а од Рабана Пилота оба, а од грчке земље Патково, Хвосно и све Подримље““ – каже Свети Сава.

Други син Немањин пише да је Немања повратио Дукљу са Приморјем „Отачаство и рошење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, и градове у њој, сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област“; да је Немања утврдио Котор и у њега пренио свој двор а „остале градове пообара и поруши, и претвори њихову славу у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њиховово у тој области, а народ свој у њима неповређен остави, да служи држави његовој“.

Немања није дирао у аутономно уређење града. Једна од првих одлука Которске општине у доба Немањине владавине тиче се повластица цркви Св. Трипуна. Немањин двор ту је постојао и у доба његових синова. У њему је зимовао Вукан „господар Котора и Бара“, који је од оца добио на управу Зету са Приморјем, Травунију, дио Косова и Метохије.

И данас у Котору постоји црква св. Луке, подигнута (1195) „у време господара Немање, великог жупана и његовог сина Вукана, краља Дукље, Далмације, Травуније, Топлице и Хвосна“ – као што гласи латински натпис на прочељу ове цркве (православне од 1657).

Десетак година касније по освајању, Немања је Котор, као и Дукљу, Далмацију, Травунију и Топлице, предао на владање свом најстаријем сину Вукану, који је себе називао краљем, а и римски папа га је називао тако. Могуће и да му је послао краљевску круну. Без обзира на то Вукан је и даље признавао очеву врховну власт.

Вјерници Дукље били су под надлежношћу Дубровника који је допуштао локалне обичаје и словенски језик у богослужењу. Почетком 1199. године, Вукан је успео да издејствује од папе изузимање Бара из Дубровачке надлежности. Вукан је објавио обнову надбискупије на црквеном сабору у Бару у љето 1199. године, којем су присуствовали и папини легати. Сабор је такође имао задатак да Вукана пред папом покаже као ревносног католика и да му осигура симпатије.

После крвавих сукоба са братом Стефаном, и привременим освајањем Рашке, Вукану се губи сваки траг 1207. године. Од 1208. године, његов син Ђорђе Немањић је нови краљ Зете, па и господар Котора.

Стефан Првовјенчани (1196-1224) долазио је свакако у Котор; има трагова о томе. У милешевској повељи од 1233, коју је писао игуман Василије, каже се да је Првовјенчани „дошао у грда Котор“ и да је подигао цркву св. Марије и цркву св. Трипуна; да је долазио на Превлаку и да је превлачком манастиру потврдио посједе: Луштицу, Кртоле, Љешевиће, Брда и Богдашиће, као и неке посједе манастиру св. Ђорђа на острву крај Пераста.

Неки историчари сматрају да он није подигао двије поменуте цркве, али не споре да је црква св. Марије из темеља обновљена у вријеме његове владавине, а да је црква св. Трипуна обновљена у првој половини 13. вијека, биће такође за његове владавине.

И Немањин трећи син, Сава, долазио је у Боку, вјероватно и у Котор. Он је основао Зетску епископију са сједиштем на Превлаци. По Доментијану, Теодосију и Данилу. Свети Сава се двапут навозио лађом на море из Будве, долазећи вјероватно преко Превлаке. У Боки су настале многе легенде о њему.

У Котор су долазили (можда и зимовали) синови Вуканови, Ђорђе, који је столовао у Улцињу, и Стефан, ктитор манастира Мораче; они су управљали Зетом са Приморјем и носили титулу краља. Из тог времена (1195-1220) помињу се которски кнежеви Василије Которанин, Богдан, Бешеа, Десимир, Тупша и Иван Которанин.

Радослав је као престонаследник управљао Зетом са Приморјем; као краљ је потврдио Котору посједе Луштицу и Пасиглав, које је Ђорђе Вуканов подложио 1215. године. Исте посједе потврдио је краљ Владислав. Пошто је свргнут с престола (1244) он је добио на управу приморске области Зету и Травунију, којима је управљао преко 20 година. Ни ови владари, током толико година, нису мимоилазили Котор.

Изгледа да је око 1220. краљ Стефан одузео Ђорђу власт у Котору и дијелу Зете, а Стефанов син Радослав се у двије одлуке градског већа Котора из 1221. године и једној из 1227. године спомиње као краљ. Ђорђе се поново спомиње као краљ у Зети, то јест у Улцињу, 1242.

Урош I, „непобједиви краљ“, како је назван у которској повељи, потврдио је Котору (1250) исте посједе дароване од његових предака. Он се помиње у латинском натпису цркве Св. Павла у Котору (1266) и у старосрпском натпису цркве св. Петра у Богдашићима близу Превлаке коју је (1269) подигао превлачки епископ Неофит.

Урошева жена Јелена Анжујска дуго је као краљица мајка управљала Зетом. Подигла је манастир св. Фрање у Котору. Сачуван је траг њене повеље којом су према Његушима омеђене границе села изнад Котора.

Урошеви и Јеленини синови били су такође наклоњени Котору и као зетски управљачи и као владари. Драгутин је имао двор у Оногошту и у Брскову, развијајући живу трговину с Котором. Он је свакако походоио Котор и фрањевачки манастир, задужбину своје мајке, важно сједиште фрањеваца, које је он први довео у Босну, тим прије што је нагињао западној цркви и био ожењен католкињом.

Други Урошев и Јеленин син, Милутин, долазио је у Котор неколико пута: 1301, 1305, 1307, изгледа и 1319. Подложио је Котору Грбаљ (1307). Израду олтара у Барију повјерио је Которанину Обраду Десиславину.

Стефан Дечански и Душан, ктитори Дечана, били су нарочито наклоњени Которанима, који су им узвраћали оданошћу. Многи су били на двору, многи одржавали везе са њима. Дечански је зидање задужбине повјерио Которанину фра Вити; на судбоносном Велбужду повјерио је сина Душана – Которанима Николи Бући и његовим копљаницима.

Цар Душан је дао Котору многе повластице и проширио његову територију новим посједима; подложио му је Бијелу, Баошиће и Крушевице и потврдио Залазе и Лединац (Његуше). У својој повељи (1351) нарочито истиче да те посједе даје Которанима  „за вјеру и поштену службу коју приказаше нашијем родитељим и прародитељим и нашему царству“.

Цар Урош је такође био наклоњен Которанима. Он је (1355) потврдио Котору посједе одређене повељом његовог оца. Два Которанина били су његови министри финансија (протовестијари): Петар Николин Бућа и Труфун Михаилов Бућа. Утицај Которан ан Уришевом двору може се окарактерисати познатом народном пословицом: „Цар даје, али Бућа не да.“

НАЈЗНАЧАЈНИЈИ МОРАЧАНИН МЕЂУ КОТОРАНИМА

Ристо Ковијанић (1895, Морача – 1990, Котор) је један од најзначајнијих црногорских историчара, о коме се на жалост веома мало зна у широј јавности. Остаје запамћен његов родољубни говор на тргу у Котору (27. марта 1941), када је изрекао: „Треба служит части и имену… нека буде што бити не може“, а Которани су му потом углас одговорили: „Тако већ никако“

У првим месецима италијанске окупације,  Ристо Ковијанић се држи као родољуб, одговоран и храбар директор которске Гимназије. Упркос забрани италијанског префекта издао је матурска сведочанства на југословенским формуларима, писана ћирилицом на српском језику. Због тога је позван на одговорност код префекта, кога je одбио да поздрави тзв. „римским поздравом“, због чега је ухапшен, те је затим из которског затвора у ланцима спроведен на брод заједно са сто педесет Бокеља; a потом му следи интернација у заробљенички логор Преза код Тиране у Албанији, где остаје до краја 1941. године, када је враћен – детерниран у Липово код Колашина, гдје му је боравила породица.

По капитулацији Италије, крајем 1943. године, Ковијанић је поново директор гимназије у Котору. По завршетку Другог светског рата, иако доказани родољуб и антифашиста, осуђен је од нових југословенских власти „за колаборацију са старојугословенским монархистичким властима“ на затворску казну коју је издржао две године, да би потом та пресуда била поништена и Ковијанић рехабилитован.

По одслужењу незаслужене затворске казне, добио је дужност да обавља посао службеника аутомеханичарске школе у Котору (1948-1949). Затим је до пензионисања 1962. године радио је у Државном архиву у Котору (од његовог оснивања 1950) као архивиста, виши архивиста, научни сарадник и виши научни сарадник.

Током своје дуге и плодне стваралачке активности написао је преко 400 разних прилога, од којих 230 научних радова и 170 научно-публицистичких чланака и прилога. Сарађивао је у 60 југословенских и чехословачких научних и књижевних часописа, годишњака и зборника и у 20 дневних и недељних листова. Учествовао је са рефератима на многим научним скуповима у Југославији и Чехословачкој.

Марљив и дуготрајан истраживачки рад у которском архиву резултирао је бројним научним прилозима из историје Котора, Боке и Црне Горе. Круна његових радова из историје културе (у сарадњи са дон Ивом Стјепчевићем) је засебно дело у две књиге „Културни живот старог Котора (XIV-XVIII вијек): књига I – Школство, сликарска, грађевинска и ковачка школа; књига II – Љекари, апотекари и апотеке” (1957). Књига „Грађа за историју српске медицине” (1964) заснива са на архивским документима из XIV и XV века.

Плодна је била сарадња Ковијанића са Поморским музејом у Котору, у чијем Годишњаку је Ковијанић објавио десетак научних радова из историје поморства Котора и Боке, од који се истиче рад под насловом „Једрењаци которске луке“ објављен у шест бројева Годишњака (1958-1966).

Значајни допринос истраживањима историје Црне Горе, дао је у две књиге под насловом „Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV-XVI вијек)”: књига I (1963) и књига II (1974).

У књизи „Которски медаљони” (I издање 1976, II и III допуњена издања 1980, 2007) Ковијанић је поводом 80-годишнице живота написао 80 лирских прича – медаљона, о којима у поговору књиге каже: „Сваки медаљон је заокругљена цјелина; поређани један до другога дају слику давно прохујалог друштвеног живота града Котора”. Потрешен земљотресом из 1979. године, који је са супругом преживео у разрушеном стану у Старом граду, Ковијанић је у II издању као предговор написао есеј „Котору граду – тешком рањенику”.

Као књижевник и историчар, подстакнут резултатима својих научних истраживања у которском архиву која су се односила на везе Котора са Србијом из доба Немањића, Ковијанић је написао књижевно дело под насловом „Вита Которанин неимар Дечана” (1962), где је хармонично ускладио научна истраживања и архивске записе са поетским духом и изразом. Та књига је прошле године, у луксузном руху, издата од стране књижаре Со из Херцег Новог, са бројним уредничким интервенцијама (посебно кроз фусноте) књижевника Николе Маловића.

Ристо Ковијанић је рођен у селу Ђуђевина, код манастира Мораче, 31. децембра 1895. године, као најмлађе од седморо деце (3 сина и 4 ћерке) – родитеља Јакова и Госпаве (рођ. Реџић). Отац Јаков Новов био је јуначки ратник Црногорске војске, који је за испољену храброст одликован златном Обилићевом медаљом. Основну школу учио је у манастиру Морачи и у Липову код Колашина (1903-1908).

Гимназију је похађао у Цетињу (1908-1912), да би после четвртог разреда прекинуо школовање, да се као 17-годишњи ђак добровољац бори у Црногорској војсци у Балканском рату (1912-1913), учествујући у биткама на Мојковцу, код Бијелог Поља, Берана, Пећи, Ђаковице и Скадра.

Школовање наставља у Цетињу, где завршава пети и шести разред гимназије. Али поново прекида школовање, отпочиње Први светски рат, те Ковијанић у Црногорској војсци ратује на Грахову, код Пљеваља, Горажда, Пала, Гласинца и на Мојковцу . Затим од Аустроугарске војске бива ухапшен и интерниран у заробљенички логор у Нађмеђеру у горњој Угарској (данас Чалово у Словачкој), где је у заробљеништву остао све до ослобођења (1918). Све страхоте ратног заробљеништва описао је касније у својој књизи „Нађмеђерска долина смрти”.

Матурирао је у Другој београдској гимназији (1919). Затим се уписује на Филозофски факултет Универзитета у Београду.  Пошто је положио професорски испит (1927), постављен је за лектора српскохрватског језика и књижевности на Универзитету Јана Комнеског у Братислави. Као лектор остаје до 1939. године, када је приморан да напусти Чехословачку због својих антинацистичких јавних иступа. У Братислави је добио ћерку Братиславу (1929) са супругом Даницом (Јечменић).

По повратку у Београд ради у Државном архиву (1939-1940). Затим је пре окупације због антинацизма напустио Београд, те ја на свој захтев постављен за директора гимназије у Котору (1940-1941). До пензионисања 1962. године радио је у Државном архиву у Котору (од његовог оснивања 1950) као архивиста, виши архивиста, научни сарадник и виши научни сарадник.

По пензионисању је и надаље, чак и у позним деведестим годинама живота, за својим столом активно радио као надахнути стваралац, књижевник и историчар. Ристо Ковијанић је умро у 95. години живота и сахрањен је 1990. у Котору.

(Биографију приредио унук Риста Ковијанића, Братислав Стипанић)