најмоћнија ријеч у земљи полтронији

Шеф

1828

У маленој канцеларији (без дима) са сликама шефа у природној величини, два-три љубитеља привилегија, пишу, брљају, па опет пишу. Неке важне објаве, извјештаје, дојаве, статистичке податке. Углавном стално пишу. Пишу и веома важно и забринуто гледају. Често и уздахну. И тада опет погледају лик свога шефа (у природној величини) као да ишчекују неки знак подршке, неки миг.

Пише: Мр Слободан M. Чуровић Апис

Није лако задобити повјерење, треба се стално доказивати. Причају да је неки Срето (али само у повјерењу) васцијели дан и ноћ лијепио неке плакате по бандерама, плотовима и да је толико лизао пропаганду да му се готово језик залијепио. Али ни шеф није заборавио свог оданика па га је једном у пролазу погледао и потапшао по рамену.

Причају, а куну се у дјецу комшијску да је тада наводно шеф у најстварнијој величини запитао Срета: „Како је шта има? „Супер је шефе. Никад боље. „Има ли воље? „Никад боље. Не смије да фали. Трудимо се из петних жила. „Нека, нека, само наставите.“

Када је тај извјесни Срето дошао кући сретнијег га није било. Као заслужни служитељ унапријеђен је да више не лијепи плакате и богоми постао је важна фигура, врло утицајна у мјесној заједници.

Али да се манемо ми Срета и да се вратимо у малену канцеларију. Она два-три лика се узмувала, нешто умусила, додају један другоме неке листове, врте главама и ужурбано зборе: „Ма јесам ли ти рекао. Тако ти је кад не слушаш – говори мршави.

„Цоњак си ти мени рекао. Ја сам теби рекао, не потежи ту тему – одговара стидљиви. „И теби сам зборио – обрати се трећем. „Мени нијеси коњу – огласи се дебели. „Јесам паметњаковићу. Шта ћемо сад ако бане шеф.“

Мук. И ту, готово са страхопоштовањем прошапуташе ријеч ,,шеф“ и као по доброј старој навици заокружише очима пут слике , у природној величини, уз дивљење и неки осјећај нелагодности.

Најстарији (старији од лисице, мршави) да би смирио нелагодну ситуацију рече: „Ја бих предложио другови господо да опет извидимо ријеч по ријеч, да претресемо, а сва јака мјеста избришемо. Вако не смијемо. „Ајде чик то уради, да те видимо – рекоше успаничено друга двојица. Шта да измијенимо. А шта ако дође шеф.“

И опет та ријеч одјекну као бич у ваздуху и сви осјетише неку чудну дрхтавицу. Шеф. Моћна ли је то ријеч. Поготово у земљи Полтронији, гдје се све и одиграва, далекој некој земљи на југу. И нигдје као ту није толико јака и страшна та ријеч, као прасак муње , као божја казна.

Паника је улазила у малену канцеларију, на дну ходника. У правој грозници почеше да преправљају, стилизују, отписују, прописију, преписују, па опет записују, гласно ишчитавају, да сроче тако да буде цакум-пакум. И мада нешто није било претјерано вруће, били су гола вода. Два три пута се и прекресаше, У посвећености тексту, до коначне верзије, како и приличи, а све по вољи шефа.

Напокон уз дубоки уздах ослобођења од неке тежине, муке у стомаку задовољно се погледаше. „Шта кажете. Е,еее – оте се најстаријем. Ко зна зна.Тако се ради. Није мени ово први пут да филујем. Кад бих вам само причао шта сам све радио.

„Немој други пут ћеш – узвратише она двојица, још на опрезу, некако несигурно. Ко ће читати? „Ја ћу. Ако сам ово умио саставити, знаћу и прочитати. Дакле треба вако. Узе текст, званичну верзију, накашља се и започе:

„Поштовани и велевјечни шефе! Као што сунце сија са небеса, тако и Ви својом мудрошћу и пресвијетлим ликом сијате у нашим животима, вазда нам сијали („Како сам ово само убацио. Е ова ми ваља, за себе задовољно рече). Ви најмноговољенији шефе, шефе над шефовима гријете нас и када је хладно. Ви сте наш понос, понос над поносима. У част Вашег дуговјечног и непресталног (ууууууу богати није непресталног) непрестаног рођендана (да иг је чешће) желимо да Вам се остваре све жеље и да нас и даље сигурно водите. Живи нам били, вазда имали и веселили се. У име свих нас из малене канцеларије (није важно што је малена кад је срце велико) поручујемо да ћемо увијек бити приправни на сва могућа изненађења и да ћемо знати који је наш пут.“

„Свака нам част – ту се најстарији загрцну. „Збиља који је наш пут? – запиташе дебели и стидљиви. „Само наш. Који други?- самоувјерено рече мршави. „Али који је то?“ Ћутање. Погледаше се тупо. У ходнику се зачуше кораци… Долазио је шеф. Он зна наш пут.