ПОРТРЕТ: ВЛАДИМИР БОЖОВИЋ

Највећи лакташ – нови амбасадор Србије у ЦГ!

13426

Пише: Донко Ракочевић

Владимир Божовић је највјероватније рјешење за новог амбасадора Србије у Црној Гори, сазнаје ИН4С из извора Министарства иностраних послова Србије. Тренутно је савјетник министра у Кабинету министра унутрашњих послова. Био је адвокат Српске Православне Цркве и Митрополије црногорско-приморске. Рођен је у Никшићу, 3. децембра 1970. године.

Но, иза ове сувопарне биографије, крије се гротескни лик достојан романа Бокача, Раблеа и Сервантеса. Да је жив наш чувени писац Миодраг Булатовић, аутор „Хероја на магарцу“, не сумњам да би га инспирисао за још један роман.

Какав Душко Марковић, каква Колинда Грабар-Китаровић, свако ко зна Владимира Божовића, зна да нико са њим не може да се мјери када су у питању пробијања у прве редове и друга непоштовања протокола на разним државним, црквеним и осталим церемонијама.

Требало би много простора да побројим све његове скандале те врсте, а с обзиром да овај текст има амбицију да се позабави и неким озбиљнијим темама везано за ову персону, навешћу само два примјера.

Више пута је, од почетка овог вијека, био гост на Молитвеном доручку у Вашингтону и сваки пут је рушио протокол, на начин да је, у дворани која има 1500 мјеста, заузимао позицију пуно ближе предсједнику Америке него што му је било одређено, па је у пар наврата интервенисало и обезбеђење, о чему је писала београдска штампа.

Још док је био жив патријарх Павле, могли сте га често видјети у главном кадру у току ТВ преноса, тик иза највећих црквених и државних великодостојника, па су многи необијештени гледаоци мислили да је он телохранитељ или редар. Доласком патријарха Иринеја, наш „јунак“ и даље настоји да буде у првим „борбеним редовима“, али му је, коначно, прије четири године, из протокола патријарха, скренута пажња да то више не може да ради.

Но, „не лези враже“, Божовић само двије године није био у првим редовима. Крајем маја 2015. године, премијер Србије Александар Вулић именује га за савјетника за регионалну сарадњу и вјере, па самим тим му омогућава да сада, као званични представник државе за питања вјере, добије понајбоље мјесто у протоколарном распореду.

КАКО САМ ГА УПОЗНАО?

За Владимира Божовића сам први пут чуо од Александра Вучића, сада далеке 2001. године, када је тадашњи генерални секретар Српске радикалне странке често навраћао у редакцију Истока, приликом предизборних активности у Црној Гори. О Божовићу је причао све најгоре! Чак је, у мом присуству, забранио свом партијском колеги Игору Пејовићу из Никшића –  да му случајно не каже „добар дан“ ако га сретне на улици!

Но, неће проћи пуно времена са Божовићем ћу се срести и очи у очи. Била је јесен 2002. године и парламентарни избори у Црној Гори. Опозиција је, по ко зна који пут, доживјела пораз. Пар седмица после избора, у просторије Српске народне странке, на Булевару преко Мораче, бануо је Владимир Божовић са Будимиром Булатовићем (о њему нешто касније), и понудио се да помогне у припреми предсједничких избора који су слиједили на пролеће. Тврдио је да има подршку западних центара моћи, озбиљан план који је донио и написмено (на десетак страница), као и милион долара спремних да уложи уколико се опозиционе партије договоре да кандидују Миодрага Лекића.

Неколико пријатеља из Српске народне странке ми је показало Божовићев „чудесни“ план под насловом „Операција Мост“, у коме практично није било ништа сем флоскула и фраза из маркетиншких текстова београдских проевропских партија. Но, прваци Српске народне странке, на челу са тадашњим предјседником др Божидаром Бојовићем, „упецали“ су се и ушли у преговаре са лидерима других странака о кандидатури Лекића. Да би одобровољили Лекића да пристане, договорили су се да га формално предложи невладина организација „Центар за европске интеграције“ на чијем је челу био Драган Росандић. Наводно, Лекић је пристао на такву варијанту. Но, последња „карика“ у опозиционом ланцу, Пеђа Булатовић, предсједник СНП-а, инсистирао је да заједнички, телефоном, позову Миодрага Лекића који је био у Риму. „Жао ми је, али у ниједној варијанти не прихватам да будем предсједнички кандидат!“ – хладно је у слушалицу изговорио Ћаки, на разочарење опозиционих првака који су то слушали преко интерфона.

Када сам све то сазнао, одлучио сам да напишем коментар за „Исток“ о неозбиљности црногорске опозиције којом, захваљујући мамцу од „милион долара“, командује непознати Владимир Божовић.

У међувремену, што од Александра Вучића, што од чланова Главног одбора Српске народне странке, наслушао сам се свакојаких прича о „мутним радњама“ Владимира Божовића и његовог нераздвојног друга Будимира Булатовића, између осталог како су др Божидару Бојовићу (тада предсједнику Српске народне странке), поклонили скупоцјени ауди 8, али да му је убрзо нестао са паркинга испред куће, уз љубазну СМС поруку: „Господине Бојовићу, ово је мој ауто, и поздравите вашег дародаваца – превараната Владимира Божовића!“ Ово ми је лично потврдио и др Бојовић, на Савиндан прије двије године, у присуству десетак свједока.

Иначе, Будимир Булатовић је више пута оптуживан за разна кривична дјела,  а 3. јануара 2015. године је на међународном граничном прелазу Рача, у Републици Српској, ухапшен, на основу потјернице коју је расписао ЦЈБ Бањалука због пословне преваре и фалсификовања исправе. Булатовић се теретио да је као извршни координатор Европске експертске групе оштетио Градску управу града Бањалуке за 391.166 марака.

Не знам шта се даље дешавало са њим, али се враћам у 2002. годину, када је, заједно са Владимиром Божовићем и Драганом Росандићем, бануо на моја врата, по сазнању да спремам текст у којем ћу се бавити „Операцијом Мост“. Пошто је видио да се нисам уплашио његових два метра висине и визит-карте са „хиљаду“ фунција – био је тада секретар Комитета за избјеглице СРЈ, члан Крунског савјета, адвокат Митрополије црногорско-приморске, шеф Одељења за правосуђе и људска права у Координационом тијелу за Косово), Божовић је циљ изненадне посјете мојој маленкости свео на потребу да сазна да ли ми је Драган Росандић доставио конспиративни документ „Операција Мост“, како би оцијенио да ли може имати повјерења у предсједника НВО „Центар за европске интеграције“. Пошто сам га убиједио да сам документ добио од чланова ГО Српске народне странке, који га уопште нијесу третирали као тајни, Божовић је устао, пружио ми руку и рекао: „Хвала, то ми је битно… Ако ти било шта буде требало у Србији, јави се, све могу да ти завршим!“

КАКО ЈЕ НАПРЕДОВАО?

Двије године касније, 2004., Владимир Божовић је постао генерални инспектор МУП-а Србије у влади Војислава Коштунице, захваљујући, како сам незванично сазнао, подршци одређених црквених кругова, па и митрополита Амфилохија, али и министра вјера Богољуба Шијаковића (обојица су Никшићани, а очеви су им били велики пријатељи).

У међувремену, Божовић је србијанској јавности постао познат као заступник Српског покрета обнове након атентата на Ибарској магистрали. Даница Драшковић га је у својој „Српској ријечи“ величала више пута и предлагала за директора Удбе (Института безбједности).

Оно што се поуздано зна, једино га није подносио Драган Јочић, министар полиције, који је, по сопственом признању, цијелу једну биљежницу од 150 страна, попунио анегдотама о свом главном инспектору, иако никад није хтио да га прими у своју канцеларију.

Но, јесте следећи министар полиције – Ивица Дачић, коју годину касније, тачније 2010. године, када Божовић постаје државни секретар МУП-а Србије. И тај његов мандат обиљежиле су бројне афере, многи су га оптуживали за разне ствари, а његова секретарица (Марија Ј.) јавно је тврдила да ју је више мјесеци тешко злостављао.

У љето 2014. године, након смјене полицијског врха, поједини србијански медији пренијели су да ће предсједник Србије Томислав Николић поставити Владимира Божовића на чело Бироа за координацију службама безбједности. У Николићевом кабинету медијима тада нису ни потврдили ни демантовали ову информацију, а премијер Вучић остао је и даље на челу Бироа.

Недуго затим, на једној конференцији за штампу, видио сам Владимира Божовића одмах иза Вучићевих леђа, и нисам могао да вјерујем својим очима, сјећајући се како га је Вучић презирао. Но, у мају 2015. године, именовао га је за савјетника за регионалну сарадњу и вјере. На позицију која подразумијева и бригу о проблемима Срба у Црној Гори.

Био је, наравно, уз Вучића – када је прошле зиме у Влади Србије била делегација српских представника из Црне Горе, и претпостављам да је један од креатора актуелног пројекта „Српска кућа“.

КАКО ВОЛИ СЕБЕ ДА ВИДИ?

Владимир Божовић изузетно цијени значај медија, па је, већ годинама, обезбиједио повлаштен третман у србијанској таблоидној штампи – тако га стално сликају по разним пријемима и свечаностима, али и када се купа у Будви, или када пије кафу у кафићу са неком дамом. Његова свадба, прије неку годину, била је прворазредни медијски догађај у Србији. Не знам да ли то плаћа, али има и пуно „наручених“ портрета у тамошњој штампи, из којег ћу цитирати пар пасуса, чисто да задовољим новинарско правило – „да саслушам и другу страну“, односно да хришћански покушам пронаћи и неке светлије стране његове личности:

„Рођен је 3. децембра. 1970. у Никшићу. Отац Радован, службеник и мајка Јованка (Ђуровић) домаћица. Ова стара црногорска породица је, према једној верзији из Пипера, а другој из Грбља, места које је изродило и једног цара, чувеног Лазара.

Ови Божовићи, познати по прадеди Андрији и као Андрићи, више од 200 година живе у Милочанима, код Никшића. Једна лоза Божовића пустила је корене на Палама, у Сарајеву, друга у Рашкој. Осим Андрије, сеоског кмета, који се женио три пута („Не зато што се разводио, не дај Боже, већ су му жене умирале“, тврди праунук), познат је и ђед Јован, који је пресуђивао у свим сеоским споровима…

С дедом Јованом, од кога је и наследио љубав према правди и адвокатури, обишао је целу Црну Гору. Деда га је водио свуда, а унук је као сунђер упијао шта одрасли зборе… Кад је деда умро, тада седмогодишњак Владо, први је залелекао за њим…

Завршио је ОШ „Олга Головић“ у Никшићу, потом средњу, смер књижевност, када је и награђен од Железаре „Борис Кидрич“ са 50.000 динара, за најђака генерације. Следе криминалистичке студије у Београду, па студије права, мало у Подгорици, мало у Крагујевцу, да би дипломирао на Правном факултету у Београду, где је и на постдипломским студијама.

Прве паре зарадио је продајући књиге и часописе, још као студент. Истовремено, возио је камион до Италије… Озбиљнији адвокатски ангажман уследио је по отварању сопствене канцеларије, што и није честа пракса (мај 1997). Иако и сам млад, с поносом каже да је „извео“ пет-шест младих приправника…

Јавност га је упознала као адвоката Митрополије црногорско-приморске, али праву славу стекао је заступајући првог хашког оптуженика, Душана Тадића, заједно с Џоном Лингвистоном.

Ангажован је и у Фонду Петар Други Петровић Његош, а пословни моту му је: Судница је велика јавна и животна арена у којој се треба витешки борити.

Кад не брани Србе с југа Србије, а судећи по чињеничном стању, има пуне руке посла, воли да чита: Библију, Кривични законик, и Његоша и Достојевског, а ако му и после њих „претекне времена“, неки роман. Плива, трчи, игра тенис, али и потпуно нетипично за ђетића, зна и воли да кува – све варијанте црногорских јела (у свако јело мало кромпира, што би рекли злобници) и посебно му леже салате. Слуша све, издваја класику (Моцарта), етно музику и, наравно, гусле.

И да није мале ситнице, био би савршен. Али, жеља за перфекцијом донела му је и неке негативне поене код седме силе. Јер, мало који адвокат (јавна личност), толико инсистира на прецизном баратању речима.“

Ето, тако га види србијанска таблоидна штампа, односно он сам себе, и не спорим да ту нема истине, али поуздано знам да је последња реченица из цитата – гола лаж! Ко је год слушао Владимира Божовића, зна да му реторика и елоквенција нијесу јача страна; напротив – у пар минута говора направи неколико грешака у падежима.