Зашто је историја умјетности пуна раскошних задњица?

Седам функција женске задњице!

2581

Пише: Ана Илић

Да ли сте икада видјели задњицу покривену смоквиним листом? Наравно да нијесте. Напротив: умјетност је кроз историју била пуна раскошних задњица које су бесрамно презентоване посматрачима. Сликари и вајари надметали су се у смјелости и додавали су, по потреби, и наслаге сала да би биле што упадљивије. Насупрот томе, троугао с предње стране, који је скривао улаз у свијет страсти и насладе, увијек је био ван видика или смјерно покривен.

Зашто је то тако? Социолог Ингелоре Еберфелд с Универзитета у Бремену позабавила се овим питањем и закључила да су умјетници само глумили наивност и да су веома добро знали шта раде. Јер, у стварности је управо женска задњица изузетно моћан сексуални стимуланс за мушкарца и одмах асоцира на секс, и то отпозади.

Ингелоре Еберфелд је објавила своју студију у часопису „Сексуална медицина“. На основу низа примјера, она показује како је задњица све до данашњег дана тријумфално парадирала кроз моду, рекламе и филмове. Најновија задњица из снова припада Џенифер Лопез и представља савршену полулопту. Глумац Џорџ Клуни рекао је једном приликом да би на њену задњицу могла да се стави чаша и да не би пала.

И у ранијим епохама су жене знале како да истакну своју позадину. При том су користиле разна средства као, на примјер, хаљине са великим наборима позади које су називали „париска гузица“. Ове хаљине су биле у моди око 1880. и имале су „тапацирунг“ који је требало да створи утисак да дотичне даме имају енормну задњицу. Жене из племена Маори на Новом Зеланду имају специфичан ход који се учи одмалена. Он се зове „ониони“, што у преводу значи „туцање“.

Ингелоре Еберфелд прочешљала је свјетску историју да би проучила стављање задњица у први план. Како то да је такорећи у свим раздобљима људске историје овај дио тијела био експониран, док су се чак и брадавице на грудима покривале? Постоје два главна разлога: с једне стране, задњица не емитује недвосмислену поруку као што то раде полни органи, а с друге стране, налази се отпозади.

Мушкарци су научили да концентрисано гледају жене у очи иако се мало ниже налазе два примамљива испупчења. Међутим, чим се жена окрене и почне да корача, нестаје цивилизација. Који мушкарац би био довољно јак да чезнутљиво не прати погледом њихање и вибрирање продуженог дијела леђа. Срећом (за обоје) жена нема очи позади, тако да мушкарац може с уживањем да буљи колико хоће, док објект посматрања не мора да глуми смјерну револтираност, већ може да кокетира са својим чарима знајући какав ефекат изазива.

Што су строжа правила која се односе на посматрање груди и чаробног троугла, то је опуштенија атмосфера са задње стране тела. Задњица буди најисконскије страсти по принципу „ту могу да будем животиња.“

Србијански сексолог, др Јово Тошевски, сматра да је управо задњица најбоље средство којим жена манипулише мушкарца, скрећући пажњу на себе, али истовремено одбијајући да полно општи с њим, сем у случајевима када другачије не може остварити своје циљеве. Мишићи задњице су код жене толико јаки, а вагина толико добро скривена ,тако да је, сматра Тошевски, жену немогуће силовати, за разлику од мајмуна код којих јачи пол без проблема с леђа прилази женки  која полни орган има практично “на изволте“.

На чему се заснивају чари „буткица“? Ингелоре Еберфелд сматра да је довољно посматрати архаично парење наших предака. Мајмун се пење на своју изабраницу отпозади, при чему га женка претходно заводи вртећи задњицом. У тадашњем свијету, задњица је била у висини очију.

Познато је како су се ствари даље одвијале: људи су се подигли на задње ноге и почели да се гледају лицем у лице. Парење отпозади сматрало се дегутантним исто као и до тада обавезно њушкање задњица. Према томе, преостало је још само гледање.

Нарочито је била презрена навика која најјасније говори да потичемо од мајмуна: анилингус или пољубац у ректум који се у средњем вијеку сматрао дијаболичним. Црква је говорила да сотона тражи од својих сљедбеника да таквим пољупцем освједоче оданост према њему.

Хомо сапиенс је по сваку цијену желио да прикрије своје животињско поријекло. Тако више није хтио ни да зна зашто је женска задњица тако примамљиво обликована. Умни људи су износили разне теорије, од којих је једна била бизарнија од друге. Етнолог Ханс Петер Дуер сматра да наслаге на грудима и задњици представљају сигнал да се ради о потенционално доброј и плодној породиљи. Да ли људски мужјаци стварно прво желе децу, па тек онда секс?

Највише је у својим истраживањима застранио један пољски истраживач: он је сматрао да су се током еволуције повећавале наслаге сала на задњици да би она представљала противтежу трбуху код труднице (да жена не би пала на нос!).

У својој књизи „Поријекло жене“, Илејн Морган је закључила да је женска стражњица већа од мушке зато што је жена, кроз вјекове, била принуђена да сједи (за разлику од мушкарца који је ишао у лов), па јој је био потребан мекан јастук.

Анатомски посматрано, ни мушкарац много не заостаје за женом. Управо су мишићи задњице омогућили нашим прецима да се подигну на задње ноге. Када је тај дио тијела у питању, ниједна животињска врста не може да нам парира. Француз Жан-Лик Хенинг написао је у свом дјелу „Задњица“: „Једино људски род има гузове у облику полулопте“.

Што се тиче самог облика, сваки мушкарац има своје афинитете. Раније су читавим народима приписивали склоност ка једном одређеном облику. Етнолог Жан Вегели је 1912. године у свом дјелу „Однос према задњици код разних народа“ писао да Јапанци воле мали пар гузова сличан дјечјим, док Иранци цијене дебеле жене са задњицом као пун Мјесец.