генијалац у крвавој историји

НА ДАНАШЊИ ДАН ЈЕ РОЂЕН ЊЕГОШ: Самотник несхваћене мисли

995

Његош је био самотник, чије је дјело бјекство од тиштења земног, измученог, изгладњелог, свадљивог, утек и удаљење у чисту мисао. Његош је био и остао странац на оба свијета, растргнут, ужаснут ширином мирова и слабошћу земних окова, оном што је болно раздируће и грко реално. Залутао је у оба свијета, ни светац, али ни обични смртник

Пише: Мр Слободан M. Чуровић Апис

Носио је у себи земно увенуће и небно освануће, то врхунско откровење, тај обожени кров свега, мјеру, мудрину и пуноћу сваког заума. У оба свијета није се напутовао, овај тајночувац прострине свјетлолучне којом се запутио са ловћенског ћемера, запутио а да не стигне, јер са врха се само може обурдати, нема даље.

Остаје само мукло, промукло тајење у свему. То препунано, несагледно, нашло је одзив у Његошевом пјесничком дјелу, у том трпилишту ума, гдје је свака мисао била по једна земна смрт, а небно уздизање, један степеник ближе Светворцу. То дјело је исповиједна философија која је само за трен отклон, а стално свједочење о мучилишту духа, пред разбољеном сликом Црне Горе и мајке и маћехе.

Његошево дјело је сан, за сумануту јаву, сублимација најдаљег пута, сметену унутрашњим старим зађевицама и пакосницима, сталним пријетњама турског рса. Његошев дух се никада није предавао, ма колико тијело било тијело намученика, повученика у Биљарду, који је бар пред странцима отмено умирао. Мисао у „Лучи“ је ослобођена мисао, продирућа до свих сфера.

Оно питање из монолога владике Данила у грком ,,Горском вијенцу“ , док је све успавано, потврђује тај непомирни огањ који је владар Црне Горе носио у себи: ,,А ја што ћу …?” У свијету испретураном, у наметнутој мисији, то је владичин егзистенцијализам, питање постојања које је оправдано ако има пуноћу , „цељ“.

То ,,што ћу “ није само крик, него и запитивање, загледање у себе, премјеравање колико је човјек слабашан у устројству вишег Створитеља. Ако је било тог одметања, а било га је у грчењу, злопатишта оно је начето земним страшним стегама средине у којој је живио.

То је био више ирационалан страх слабовјерујућих, са укоријењеним традиционалним поимањем правде и кривде, у несмиру. Прикован тјескобом морања, Његош се враћа у првотно, у оно бивство чисте мисли, ненавикнут на владичанско рухо, ни на световно столовање. Небесно је за њега ослобођање, и гдје је престајао управитељ избразданог живота, започињао је Његош – философ који отвара небеса и твори поезијом, философском поезијом и поетском философијом.

И ту је постајао геније који је тражио осаму, а жигала га је свака непотпуност, дисхармонија, сиромаштво духа и нимало питка питања опстанка, чемерница гладотиње коју је гледао својим паметним очима. И онда би се рађала сумња, куда би из тог пакла, јер је мисао постајала драматичнија, страшна витешка српска драма.

Његов долазак, његова генијалност је била нешто несвакидашње у огрубјелој, крвавој историји, туђе тијело, у народу гдје се и његов стриц често осјећао да је залутао. ,,Ко вјечито хоће да живује Мученик је овога свијета“.

Тај унутрашњи расцјеп Његош је подигао на скалу универзалног, у арену Творца етичких закона које су битности и смисао живота уколико су у мјери са природним законима, у хармонији (а било је и сувише мрзовоље неприличне владици). У суровој главосјечини , ти осунчанији простори били су противтежа да се одмори то препаћено тијело ,а није било лијека , јер на земљи није никад било равнотеже , нити ће бити. Ту пуноћу није достигао Његош пред језивом ареном из које је бјежао а да не побјегне , пред лукавим играма великих , када мркне и стисне ноћ свијет и гдје стално ужасава свобода.