ЈА ОВАКО, А ВИ КАКО ГОД ХОЋЕТЕ

БАСАРА: Само дебили могу бити за демократију!

2789

Ниједна револуција није донијела бољитак. Убијају краља из зависти својствене нитковима. Краљеубиство је заправо покушај да се убије Бог; он је тај који смета пропалицама. Светина развлачи богатство и преузима власт. Али, уместо сањане Дембилије, дочекаће терор и страву. Шљам долази на место елите. Прекид у хијерархији укида и све друге односе одговорности; синови подижу руке на оца, породице се распадају, све се распада, нигде упоришта

Пише: Светислав Басара

Монархија је друштвено уређење у којем је распадање друштвеног ткива сведено на најмању могућу мјеру. Чак се и органске материје у краљевинама распадају неупоредиво спорије него у републикама, о чему свједочи мноштво изванредно очуваних лешева из катакомби, који у поређењу са модерним кадаверима изгледају живахно и дoстојанствено. Један пристојан мртвац из, рецимо, 13. вијека, дјелује увјерљивије од просјечног живог савременика.

Ишао бих толико далеко да устврдим да су у демократијама људи у извјесном степену мртви и да заударају још прије него што умру. То долази услед свеопште покварености која прожима републике. Сама реч „res publica“ (јавна ствар) асоцира на бурдеље, на одсуство приватности, господствености и учтивости. На презир према тајнама. Нарочито светим.

Шта, уосталом, очекивати од идеје која се темељи на имбецилној претпоставци да већина треба да влада мањином? Ту кретенску претпоставку подржавали су чак и људи од којих се то не би очекивало. Далеко би нас одвело набрајање њихових имена.

Владати може само један. То је аксиом. Он се не може ни доказати ни порећи; њега је само могуће следити или не следити. Нећемо никоме ласкати: сваки је народ најобичнија руља, бесловесна маса гоњена инстинктима. Да би се руља довела у ред потребни су Бог и краљ.

Устројство монархије је крајње једноставно; она је пресликана небeска хијерархија. На врху је краљ, око њега племство, око племства народ. Под сталежима се налази шљам. Строго узев, у краљевинама нема правде; свако заузима онај положај који заслужује.

Републиканске револуције, што историја савршено показује, нијесу ништа друго  до успостављање неправде као легалног поретка. Нек ми неко покаже неку револуцију која је донијела бољитак. Нема таквих.

Убијају краља из зависти својствене нитковима. Светина развлачи богатство и преузима власт. Али уместо сањане Дембилије, дочекаће терор и страву. Слобода непогрешиво уништава оне који су је присвојили а да нијесу били достојни.

Има ту један неспоразум неразумљив помраченим умовима. Краљ, наиме, није само човек. Он је симбол. Проводник. Као што бакарна жица проводи еликтрицитет, тако краљ проводи Божје енергије. Он чак не мора бити свестан тога. Често је боље и да није свестан.

Краљеубиство је заправо покушај да се убије Бог; он је тај који смета пропалицама. Како то није могуће, краљеубиство само прекида везе народа с Богом, сврстава га изван божанског поретка, а како то игледа и до чега води, ми смо имали прилике да се уверимо. И још ћемо се добрано уверити. Такви су народи једним својим делом већ уроњени у „таму најкрајњу“ и њима се догађају ствари које су предвиђене за пакао!

Шљам долази на место елите; више немају одговорности према краљу и према Богу. Али, прекид у хијерархији укида и све друге односе одговорности, укључујући и оне које републиканци не би укидали: синови подижу руке на оца, породице се распадају, све се распада, нигде упоришта.

Људска је глупост бескрајна. Никада нико неће научити да владати другима могу само они који се својевољно потчињавају вишем принципу, који кроз самозатајност савладавају сами себе. Простачка је, уосталом претпоставка да су краљеви огрезли у раскош и да бити краљ значи непрестано се лудо проводити. Не кажем да и то не бива. Али је тада од монархије до републике само један корак. Бити краљ у правом смислу те речи, значи бити само један степен испод светаца и мученика; то значи носити бреме грехова народа на својим плећима.

Са естетске тачке гледишта, ствари стоје још горе на штету републике. Те квазидемократске творевине су, по правилу, места мучна за гледање. У демократијама се добро осћеају само особе без имало духовности, оне којима хоризонт престаје на ивици чанка и чаше. Од самог настанка, републике не само да су осуђене на пропаст, оне су пропаст eo ipso.