Скидање прашине

Како је Диана Будисављевић спасила 12.000 српске дјеце!

1609

Лани је млада хрватска редитељка Дана Будисављевић снимила документарни филм „Дневник Диaне Будисављевић“, који је побиједио на филмском фестивалу у Пули. Њено синошње гостовање на ТВ Вијести, изазвало је велику пажњу. За оне који нијесу довољно упознати са случајем спашавања српске дјеце из хрватских логора у Другом светском рату, ево текста који смо објавили пре три године

Диана Будисављевић, дјевојачко презиме Обексер, рођена у Инзбруку (Аустро-угарска) 1891. године,  хуманитарка је аустријског поријекла која је током Другог свјетског рата спасила 15.336 српске дјеце из усташких логора смрти у Независној Држави Хрватској. Та дјеца су била углавном са Кордуна, Козаре, хрватских и босанских села.

Ова акција је била једна од најтежих и по броју спасених једна од најобимнијих хуманитарних акција у Другом свјетском рату. Умрло је 3.254 дјеце, током спасавања или одмах по напуштању логора, исцрпљено тортуром, глађу и болешћу, док је више од 12.000 избављене деце преживјело рат.

Била је удата за хирурга Јулија Будисављевића, шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу. Он је био један од малобројних загребачких Срба поштеђених убијања, протјеривања или пљачке имовине за вријеме НДХ.

Диана Будисављевић

Да би сачувала податке о дјеци коју је збрињавала током рата, водила је картотеку о њима, с надом да би једнога дана могла бити враћена својим биолошким породицама. Имала је подршку уског круга људи, сви који су се бавили спашавањем дјеце из логора ризиковали су сопствене животе.

Спасена дјеца су била смјештена на разне начине. Дио њих је био смјештен по разним хрватским породицама, дио по објектима католичке цркве, а дио по објектима који су били мало бољи од концентрационих логора из којих су спасена. Због опструкције и отвореног негодовања власти НДХ, храна и смјештај су добрим дијелом обезбијеђени приватним добровољним прилозима грађана.

Павелић је дозвољавао да Загрепчани удомљавају логорашку децу, али  само под условом да буду васпитана у хрватском и усташком духу, чиме би се затро сваки траг о њиховом поријеклу. Многа дјеца одрасла су са промијењеним идентитетом и никада нису сазнала истину о свом поријеклу, вјери или идентитету. Још у самом логору дјецу су преоблачили у усташке униформе.

Да би помогла српској дјеци и сама је пуно ризиковала. Обилазећи логоре заразила се болестима које су харале и убијале малишане. Прележала је тифус и доживјела три нервна слома. У раду је имала и сараднике као што су професор Камило Бреслер, тада запослен у Министарству социјалног старања НДХ, сестра Црвеног крста Драгица Хабазин, архитекта Марко Видаковић, Јана Кох, Татјана Маринић.

Крајем маја 1945, два агента ОЗНЕ односе албуме са фотографијама дјеце. По налогу Министарства социјалне политике Хрватске 28. маја 1945. од Дијане Будисављевић је узета и цјелокупна картотека дјеце, иако није била завршена идентификација и репатријација.

Поводом тога је изјавила: „Казала сам да ако морам картотеку предати, онда ћу му дати све. Кажем му да сам очајно увријеђена. Предајем картотеку, биљежнице за налажење непознате дјеце, регистар за фотографије и биљежницу с пописом особних ознака на дјеци”.

Одузимањем документације Диани Будисављевић и њеној сарадници госпођи Џакули онемогућено је да даље раде на идентификацији великог броја дјеце. „Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју дјецу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Њемачкој, а сада неће наћи своје најдраже”. Њена понуда да својим радом помогне на идентификацији дјеце, у Министарству није прихваћена.

Послије Другог светског рата вратила се да живи повучена и заборављена у Инзбрук. Више није говорила о свом раду за вријеме рата и до смрти се није опоравила од посљедица обиласка логора.

Дневник Диане Будисављевић“, оригинално написан на њемачком, издат је у само 700 примјерака. Покрива период од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. На хрватском је издат у Загребу 2003, под именом „Дневник Диане Будисављевић 1941–1945“, приредила за штампу Силвија Сзабо, Хрватски државни архив, Спомен-подручје Јасеновац.

У њему је описивала ситуацију, услове у којима су се налазила дјеца логораши, њихова мучења, страдања и умирања, стрепњу за њих, за себе, као и сусрете и разговоре са некима од највећих ратних злочинаца, одговорних за геноцид у НДХ.

Диана није имала позитивно мишљење о тадашњем духовном поглавару католичких Хрвата надбискупу Алојзију Степинцу. Од њега је неколико пута тражила помоћ у спасавања српске дјеце из усташких концентрационих логора. О тим сусретима је записала:

„3 децембра 1941. Мој први пријем код надбискупа др. Степинца. И тамо је резултат разговора био потпуно негативан. Надбиксуп ми је рекао да нема никаквог утјецаја на владу, тамо да ништа не може исходити. Спреман је заузети се за ствар, али унапријед зна да не може ништа постићи… Друга аудијенција код надбискупа… Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу.“

Диана Будисављевић постхумно је одликована: Златном медаљом „Милош Обилић“ за испољену храброст и дјела личног херојства. Медаља је додељена поводом Дана државности Републике Србије 2012. године, а уручена је њеном праунуку Леонарду Рашици 23. октобра 2013. године. Први је носилац новоустановљеног одликовања Српске православне цркве „Царица Милица“ (2011), за племенитост и хуманитарни рад. У Београду, Козарској Дубици и Градишци добила је улице. Донета је одлука о подизању споменика Диани Будисављевић у Београду.