скидање прашине

Шта су српске владике писале папи из Мораче 1654. године!

3225

Чији су манастири по Црној Гори и којој нацији су припадали наши преци, да чујемо из „прве руке“ – од митрополита црногорског Митрофана Бана (1885-1920). Из његових сабраних дјела („Посланице, чланци, говори, писма“, Обод 1999. године) које је био приредио проф. др Вук Минић, објавићемо неколико наставака на страницама „Седмице“

Припремио: Донко Ракочевић

Манастир морачки, од свога постанка (1252.) па до косовске катастрофе (1389.) имао је доста радоснијех и свечанијех дана, јер су га у току од тих 137 година, у разним приликама, посјећивали многи српски великани уопће, а особито пак чланови славне породице из владалачког дома Немањића који су га и подигли.

Но, овај манастир је био и дугогодишњи свједок многијема патњама и невољама, што их је српски народ негда под тешким јармом азијатског фанатизма трпио, али опет, свакојако, овај славни монумент из српске прошлости био је духовни центар око кога се дуго година скупљао српски народ и ту црпио духовну храну за очување свете православне вјере и српске идеје.

За потврду овога, између многога другога, служи нам први дан децембра 1654. године, ког су дана у Морачком манастиру сакупљени били из свију српских земаља многи архијереји и велики број осталих црквених достојанственика и народних првака. Они су, под окриљем свете велике морачке лавре, многа важна црквена питања рјешавали и мудре одлуке доносили, а све у смислу како би  боље могли очувати своју свету православну вјеру и своју милу српску народност.

Дан, дакле, кад је српски епископат, свети архијересјки сабор држао у Манастиру морачком, чини врло значајну епоху у историји ове велике српске задужбине. И тај значајни дан овој лаври придаје особиту важност и  угледни значај међу осталим српским манастирима.

Великом добротом једног свог пријатеља, професора Петроградског универзитета, а преко црногорског консула у Риму г. Евгенија Поповића, писац ових редака добио је један рукописни документ који се тиче тог сабора у Морачком манастиру, а који је нађен у архиви Римске пропаганде negli Archivi di Propaganda Fide a Roma.

Акт овај писан је у манастиру Морачи, 1. децембра 1654 године. Овим се актом констатује да је поменуте године у Манастиру морачком одржан архијерејски сабор. Са овог сабора, писано је писмо римском папи Инокентију Десетоме, у коме се сабор жали папи на зулуме и неправде које Турци чине Србима.

Садржина писма састоји се у томе да би папа Србима послао штампарију ради печатања књига за очување православне вјере и српске народности.

Иза титуле папине, која обилно стоји а челу писма, описује се манастир Морача овако „Краљевское зданије на сербцјој земљи, великаја црква зовома Морача, храм Успеније прјесвјетлије и блаженије Богородице. Сију би цркву сазда и украси благочестиви краљ Стефан Влкановић, внук свјатого и мироточивого краља Симеона србского. Ихже бо и до днес их свјатаја тјелеса многаја мира испушчајут и исцјеленија недужим подајут. И великому сабору бившу при нашој више реченој цркви морацкој, неточију једнишчно многашчији епископи, игумни, иноци и многу глаголанију творешчим нам на саборје.“

Даље, напомињу како су Турци убили једног епископа („именем Паисеја пастира от земљах харбанских“).

Даље, сабор се у писму жали како су Турци све отели, па набраја: „И отнимаше од нас грамате и филозофије учителнице и станпарије и красних риторских књиг… Отнимили от  цркав наших то чију немогут никако насишчени бити агаранске змије сребра и злата и тљенаго и мимо ходешчаго именија…“

Иза ова, на средини стоји округли печат. У средини печата, ситним словима стоји: „Ефимије милостју Божијеју митрополит ваљевски“.

Испод печата, на писму стоји: „сије писаније ест ва прјежде саборје ва емже старешина бист и управитељ епископ ваљевски Евтимије ва мјесто васјех епископов и иних, а повељенијем патријaрха Гаврила сербскаго немогушчи ему приити ва више речени сабор страха ради агаранскаго…“

Испод горњих знакова, стоји ово: „писа се ва љето од сазданија мира 7162. од свјатаго пришаствија Христа бога нашего 1654 на сабору при цркви морацкој декембра 1 ден.“

Испод овога стоји округли печат. На њему је, у средини, изображено, успеније Богородице, а унаоколо слова, али су слова на хартији слабо изашла, те се не могу читати. Без сумње, печат је од Морачког манастира, који  и сада у манастиру постоји.

Хартија је дебела и слична пергаменту. Редакција је српска и доста се лако чита.

(Митрофан Бан је описао Морачки манастир у 18 бројева „Гласа Црногорца“ у почетку 1876. године, док је још увијек био игуман тог манастира)

Митрофан Бан рођен је у селу Главати (Грбаљ), 15. март 1841, а упокојио се на Цетињу, 30. септембар 1920.  Био је митрополит Црне Горе, Брда и Приморја, од 1885. до 1920. године, а прије тога, од 1869 до 1879. године, био је настојатељ Манастира Мораче.  Истакао се и у борбама са Турцима, због чега је од краља Николе добио Орден за храброст. Добитник је и Обилића медаље и Ордена Светог Саве првог реда.

Орден за храброст који је добио Митрофан Бан (чува се у ризници Цетињског манастира)