па кажеш нешто

Хајриз

2262

Пише: Мирко Ракочевић, писац

Помиње се Момчило Симићевић и дан дањи по цијелој Сињавини.

Био је то газда чоек, домаћин. Мршав, висок, а брале, све жила. На глави црногорка и бркови тек за ширину носа да дефинишу, преплануло од сунца и вјетрова, горштачко лице.

На Гомиле, у вр’ планине, држо је двије-три стотине оваца, волове, двадесторо говеди, коње седленике и шта још све не.

Његово домаћинство, ђе се живи цијеле године, било је на највишој надморској висини у Европи. Тако су говориле ондашње статистике.

Кад запа’не снијег о Митрову дану, ај збогом, ниђе до Ђурђева дана. Ондашња влас’ му дала радио станицу да јави ако, не дај Боже, занемогне неко од чељади па да шаљу хеликоптер.

Другачије се, зими, до Момчила није могло него, нако, с неба.

Е, кад Момчило зазими, па наниже бајлаге пршуте, овчијих стеља, печенице и чега све не у сушницу, а мјешине скорупа и каце сира у колибу, брашна да не фали, соли, шећера и гаса за лампе, мог’о је дивизију дочекати у свако доба.

Момчило је, у неку руку, био и ратна резерва ондашње државе, подршка у кризним ситуацијама. И у епидемијама, и у пандемијама.

К’о мој тетак Лабуд Радојевић из Чокрлија, код Бијелог Поља. Исти случај. Издиз’о и он на Сињавину само на мојковачку страну. На Бунарине.

Био неки мрчни пут од главне џаде до његове куће у Чокрлије. Те Лабуд један дан право у бјелопољски „Радник“. Да наручи мост. Преко Љубовиђе. Да може фап са утоваром саглан преко њега. А онда од моста, уза Селишта, а све је његово, пут на окуке да тај фап може и до пред кућу.

Понио ја, вели ми он, и флашу ракије, моје домаће, да частим да боље замасте бетон.

Није Лабуд чек’о европску донацију да прави мост, ни Кинезе, ни кинеске банке но изброј’о толико и толико, на сто, у предузеће.

Од скорупа и сира са Сињавине.

Али, дођоше нова времена.

Те и Момчило и Лабуд пострадаше.

Уби им и овце и јагњад, и краве и телад, и скоруп и сир и све остало ова неолиберална економија Веселина Вукотића.

А да све докусури сад је потрчало Министарство одбране.

Сињавина – војни Нато полигон.

Сињавина – мјесто за уништавање оружја и муниције.

А мрчна Сињавина највећи пашњак Европе.

Тридес пута четрес километара ливада на ‘иљаду и кусур метара.

Е, ту акцију око Сињавине заједничким снагама ова влас’ прави са Америком. Са равноправним партнером.

А, оно, јес, стално нам је та Америка притицала у помоћ. И за вријеме Титовине, а и данас. Послије другога рата послали Американци помоћ нашем напаћеном народу. То је иници’ро предсједник Хари Труман.

О свему је Хари мислио па није заборавио да пошаље и јаја. Био је тај Труман, тада, чоек у годинама те су и јаја онако смежурана, млохава, опуштена, отегнута једва стигла код нас. И то у праху. Чувена Труманова јаја.

Него, ни Америка није к’о што је некад била.

У овој муци те нас је сад задесила, кад нас нападе вирус, а виђосмо е ћемо да пострадамо, одма’ се влас’ обрати Америци за помоћ.

Равноправном партнеру и великом пријатељу.

Али, мау – умјесто јаја, најлонки, чоколаде и силних паруљина мјесец дана од нашега вапаја ни мукает.

И коначно нас сунце обасја.

Објави њина амбасадорка, ова невјеста што је код нас, да нам дају триста ‘иљада долара да и нас и привреду нам спашавају.

Е, Бог има вазда помог’о.

Вазда имали.

Ал’, не зна наша мрчна влас’ да има Момчила и Лабуда још код нас. Пушћи Американце.

Јуначе, појави се Хајриз.

Појави се чоек ниоткуд, ниокле, само бану и изручи сто ‘иљада евра помоћи, па после мало мање од двеста иљада, па дваес и нешто респиратора. У америчким парама то је, по мојој рачуници, више од осамсто иљада.

Бар му се народ одужио.

Уђе Хајриз у пјесму.

“Америко, сило од планете

За Хајриза мало си дијете.“

Више нам, у овој несрећи, ваљаде Хајриз Брчвак но Трамп и његова јаја, па све да нам их је и посл’о.