духовне лекције

ТВ пренос литургије – духовни стриптиз!

2258

Молитва са неким ко није једнодушан с нама у питањима вјере (јеретицима, расколницима, свјесним непокајаним одступницима) јесте духовни блуд! За нас нема ничег што је унутарњије од нашег односа с Богом, који се изражава молитвом. Како вјерујемо, тако се и молимо. И ако је наша молитва саборна, она је то само због узајамне љубави и поптуне једнодушности оних који се моле, како и позивамо на Литургији: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповиједали.“

Молитва је централни дио духовног живота, који има за циљ да у нама рађа и узгаја духовног новог човјека, у кога смо духовно призвани да се обучемо, почевши од Св. Крштења. Заједничка молитва и, нарочито, Свете Тајне сједињују нас по мјери нашег сједињења са Господом, и једне с другима. И одједном се у тај духовни чин, у то сједињавање, убацују они  с којима смо разједињени по питању вјероисповиједања, богослужења, припадности Цркви. То је директни аналогон прељубе, духовно оргијање. А такве су све екуменистичке молитве, шта год да им је повод.

Није само заједничко учествовање у молитвено-литургијском животу оно што може бити отворено само једновјерницима, него је праћење исте са стране људи допуштено само дјелимично. Најважнија свештенодејства Цркве се не називају случајно Тајнама. Говоримо, прилазећи Светом Путиру: „Нећу рећи Тајну непријатељима Твојим.“

Као што одјећа разних степена слободе увијек на извјестан начин сведочи о чедности онога ко је носи, тако је и у Цркви – усмјереност ка потпуној отворености и доступности свега свима међу којима су и они који нијесу ступили у савез са Христом и Православљем, већ отворена духовна бестидност.

Како онда назвати „преношење“ литургије на телевизији, нарочито када камере шарају по Светом Престолу? То није ништа друго до духовни стриптиз.

Није свим православним хришћанима корисно да до танчина знају све начине свештенослужења – то је опасно за душу која није утврђена у вјери, која на тај начин ризикује губитак самих почетака побожног страхопоштовања.

Али, када се цијела литургија из олтара преноси преко телевизије милионима невјерујућих зазјавала – то је већ нешто стравично, то је својеврсна издаја.

Наша духовна чедност не само да не смије да обнажује оно своје, него не смије да без потребе буде радознала о туђем. Уважавајући слободу инославних, немојмо продирати у њихове религиозне тајне, осим ако то не захтијева заштита наше вјере. Не осуђујмо „на гомилу“ све неправославне на бездан паклени. Спољашњима суди Бог – тако нас учи Апостол.

Општење са инославнима по нерелигиозним питањима није грешно, а дјелимично је допустиво и по питањима вјере, само кад на стражи стоји наше духовно цјеломудрије, које је спремно да нам каже: стани, даље се не смије.

Када се говори о заједничким молитвама са јеретицима, многи су склони да се позивају на незнање. Али, чини се, овдје није узрок незнање, него нецјеломудреност и невјерство.

Интима и духовна распојасаност убијек иду руку под руку. Ко је навикао да има „частан брак и постељу неокаљану“, тај ће и Жртвених Божји, подигнут и у храму и у души својој, чувати од сваког скрнављења и прекора.

(„Православна Русија“, с руског: др Владимир Димитријевић)