ОРВЕЛОВСКА ЕУ И НАТО

Истине о Милу Ђукановићу нијесу све за причу!

5309

Пише: Љубиша Морачанин

Енглески писац Џорџ Орвел још 1949. године наслутио је зло  једног новог тоталитаризма заснованог на технолошком напретку наше цивилизације, као и на ирационалном сегменту људске природе, предвидјевши чак и годину у којој ће се његова слутња остварити. То је 1984. година која је у наслову његовог романа објављеног средином 20. вијека. Те 1984. године, у реалности се ништа нарочито није догодило. Али, десетак година касније почели смо да улазимо у тунел једног свјетског поретка с примјетним знацима новог тоталитаризма који има орвеловске карактеристике.

Ако бисмо се запитали шта Орвел издваја као „коријен ствари“ из којег настаје нови тоталитаризам, и чиме се тај нови тоталитаризам разликује од претходних, а добро познатих, одговор  не би било одвећ тешко дати. Нови тоталитаризам заснива се на „свевидећем оку“ ТВ екрана нешто усавршенијег од оног којим у масовној употреби располажемо, јер поред пријема поруке сваки екран може и емитовати сопствену поруку. Тако се подиже идеалан надзор над јединком, али и над јавним мњењем у цјелини.

У Орвеловом свијету, јединки и маси се, привидно, не укида право на испољавање мишљења и осјећања, али то мишљење и те емоције обликују се уз помоћ орвеловског „теле-екрана“, у једном претходном поступку. Прије него што почне да мисли, и прије него што проговори, Оврелов човјек има да научи шта да мисли и шта да говори. Он је налик компјутеру који самостално даје одговоре, али су ти одговори зависни од информација којима га претходно хране.  А дистрибуција тих података, зелено свјетло за једне а црвено за друге, у рукама је уског круга људи из политичке и финасијске олигархије, и у сагласности са њиховим интересима и циљевима.

Развој електронских медија веома је допринио овом процесу. Схватило се да ће се чак и будући ратови добијати и губити уз помоћ новог, култног језика епохе, електронских медија. Моћ слике са екрана постала је нека врста божанске моћи, а могућности њене разноврсне злоупотребе готово неисцрпне. Употреба те моћи брзо се претворила у злоупотребу.

На сцену су ступиле многобројне ПР агенције, компаније „за односе с јавношћу“ (типичан производ морално посуновраћеног орвеловског времена) чији је задатак да произведу и усаде позитивне односно негативне емоције у масе. Новцем свргнуте кувајтске владе, Пентагон је ангажовао специјализовану фирму за односе са јавношћу „Хил и Кнолтон“, да своје умијеће стави у службу савезничке ствари. Компанијa je била заиста „успјешна“. Она је на ТВ екрану овјековјечила причу о ирачким војницима који су вадили бебе из инкубатора и бацали их на под. Ова морбидна сцена дигла је притисак свјетској јавности, које се прожимало гневом, препуштало се емоцији мржње какву сазнајемо у Орвеловим „часовима мржње“. Наравно, „бебе из инкубатора“ биле су плод инсценације задужених из компаније „Хил и Кнолтон“.

Умножен и софистициран, овај модел обраде јавног мњења имао је посебно успјешну примјену у босанском рату, гдје је уочи сваке важније одлуке у Уједињеним нацијама по један такав инцидент стварао пожељну атмосферу за доношење непопуларних одлука и даљу сатанизацију Срба.

Аксиом „Истина не постоји прије него што се истраже чињенице“, замијењен је аксиомом: „Истина је оно што вам ми пикажемо као истину!“ Упечатљиве примјере ове нововјековне пошасти даје француски публицист Жак Мерлино, у књизи „Истине о Југославији нијесу све за причу“. Посебно је занимљив његов разговор с Џемсом Харфом , директором фирме „Радер фин“, која ни у чему не заостаје за фирмом „Хил и Клонтон“.

„Осамнаест мјесеци радили смо наизмјенично за Републику Хрватску, за Босну и Херцеговину и за парламентарну опозцију на Косову. За све то вријеме пожњели смо бројне успјехе који су нам донијели изузетан међународни успјех“, казује Џемс Харф.

На питање чиме се у тој једноипогодишњој кампањи највише поноси, Харф одговара: „Тиме што смо за нашу ствар успјели да придобијемо јеврејске кругове. То је била врло тешка партија, и задатак је са те стране био веома опасан. Предсједник Туђман је био неопрезан у својој књизи „Беспућа повијесне збиље“ јер је на основу онога што је написао морао бити оптужен за антисемитизам. Ни на босанској страни ствари нису биле једноставније јер је предсједник Изетбеговић у „Исламској декларацији“, објављеној 1970, сувише се отворено изјаснио зафундаменталистичку исламску државу. Осим тога, прошлост Хрватске и Босне обиљежене су стварним и свирепим антисемитизмом. Више десетина хиљада Јевреја ликвидирано је у хрватским логорима. Постојали су дакле сви услови да јеврејски интелектуалци и политичари буду непријатељски располежени према Хрватима и Босанцима.

Пред нама је био изазов да такво стање преокренемо. То смо извели, и то мајсторски. Између 2. и 3. августа 1992. године када је „Њујорк њуздеј“ објавио аферу о српским логорима. Ствар смо ухватили у лету и одмах сколили три важне јеврејске организације. Предложили смо им да објаве прилог у „Њујорк тајмсу“ и да организују скуп пред зградом Уједњиних нација. Блеф је сјајно успио и јеврејске организације су ушле у игру на страни Босанаца. Намах смо успјели да Србе изједначимо са нацистинма. Побиједили смо јер смо гађали у праву мету, у јеврејску публику. Одмах је наступила осјетна промјена језичког регистра у штампи, уз употребу израза са веома јаким емотивним набојем, као што су етничко чишћење, геноцид, концентрациони логори итд., што је све призивало у свијест поређење с нацистичком Њемачком, гасним коморама и Аушвицом.“

На питање да ли су подаци из „Њуздеја“ били провјерено истинити, Харф каже: „Наш посао није да провјеравамо информације. Нисмо ни опремљени за тако нешто. Наше је, као што сма већ рекао, да убрзамо проток за нас повољних информација, циљајући у брижљиво одабрану мету.“

Тако историја више не зависи ни од наших намјера ни од наших дјела. Та историја зависи од утицајних плаћеника опредијељених за ову или ону страну зарад профита. Први је то у Црној Гори схватио (још 1997. године)  тадашњи премијер Мило Ђукановић. Црногорске власти су, наиме, још прије 20 година ангажовале америчке ПР агенције да им обликују нови национални, проевропски и трансатлантски идентитет – другачији од српског. Ангажоване су агенције у којима су као савјетници радили бивши командатни и секретари НАТО-пакта. Него прије него што их конкретно поменемо, да објаснимо како су ове информације процуриле у јавност.

Инфорамције о активностима ПР агенција обично се не добијају од њих самих, јер транспарентност не одговара њиховим потребама, него само захваљујући америчком закону који је усвојен 1938. године да би се  спријечило ширење њемачке нацистичке пропаганде у Америци. Тај закон под именом „Foreign Agents Registration Act“ (FARA), проширен 1966. године, обавезује све појединце или фирме које у јавној и политичкој комуникацији заступају стране клијенте, да активности детаљно пријаве Министарству правде, а јавност може да тражи увид у ову документацију.

Овај закон, међутим, не обухвата све ангажмане, на примјер европских ПР фирми, као што је „Сачи&Сачи“, или дјеловање европских огранака америчких агенција. Према томе, овдје објављена табела нам даје више утисак онога што је учињено на плану промовисања и пропаганде учесника сукоба на простору бивше Југославије, него што добијамо цјеловиту слику тих активности у временском раздобљу од 1991. до 2002. године. Само додатно истраживање може да употпуни овај недовршени мозаик.

То се односи и на покушаје црногорских власти да обликују нови национални, демократски, проевропски и трансатлантски идентитет, у основи различит од српског, о чему је писао и амерички магазин „New Internationalist“ у броју 314, из пера Ричарда Сфивта: „Црна Гора је направила уговор са агенцијом  Preston Gates Ellis да јој помогне у обликовању идентитета другачијег од Србије“ (види факсимил!)

Оно што се сигурно зна јесте да је црногорска влада имала своје ПР заступнике у Америци најмање од 1997. године, дакле од тренутка када је настао преокрет код дијела црногорске политичке елите (сукоб Мило-Момир), до тада безусловно привржене Слободану Милошевићу и његовој политици.

Неким чудним случајем, неке од тих агенција радиле су истовремено за предсједника ЦГ Мила Ђукановића, за Владу Републике Словеније и за владу косовоских Албанаца. На примјер, „Пајпер рудник“, једна од водећих лобистичких и адвокатских фирми са око 1000 адвоката и других сарадника од западне до источне обале САД. Један од најјачих стратешких партнера ове фирме је такозвана „Коен груп“, предузеће чијим управним одбором предсједава, ни мање ни више, бивши Клинтонов миистар одбране Вилијем Коси, чији је замјеник бивши врховни командант НАТО алијансе Џозеф Ралстен, а главни савјетник је Џорџ Робертсон, бивши генерални секретар НАТО-а и Блеров министар одбране за вријеме НАТО бомбардовања.

Особине фирме „Пајпер рудник“ сасвим одговарају профилима већине агенција за односе с јавношћу, ангажоване од стране екс-југословенских муштерија, прије свега несрпских – углавном су то добро умрежени, моћни играчи са далекосежним везама у америчкој администрацији, али и у медијима.

У црногорском случају, додуше, постоји једна занимљивост која одскаче од овакве савршености. „Пајпер рудник“ као једног од својих сарадника наводи Харија Мекферсона, бившег главног савјетника предсједника Линдона Б. Џонсона, познатог либерала, борца за грађанска права 60-тих година и голуба за вријеме рата у Вијетнаму. Мекферсон је годинама био сувласник угледне адвокасте и лобистичке фирме „Вернер, Липферт, Бернард, Мекферсон & Хенд“, чији су главни савјетници били моћни сенатори Боб Дол и Џорџ Мишел, обојица на списковима контаката разних ПР фирми са екс-југословенским клијентима и познати активисти око ратова на Балкану.

Мекферсонова фирма је, према писању америчких медија, крајем 90-тих година, досегла ниво „супер-звијезде“, због тога што је 1997 године постала један од главних лобиста америчке дуванске индустрије, примајући највеће дохотке на тржишту лобистичких фирми. Прије него што се 2002. године фузионирала са „Пајпер рудником“, заступала је 2000. и 2001. године и црногорске интересе у САД. Према сувопарним подацима у ФАРА документацији, била је ријеч о „општој презентацији клијента ради унапређивања бољег разумијевања спољне политике у америчкој администарцији, у Конгресу, у медијима и у општој јавности“.

Шта тачно стоји иза ових и сличних напора промовисања црногорског имена и идентитета у Америци, може само да се слути или нагађа. Чињеница је да је новокомпонована црногoроска влада ускочила на исти воз којим су већ од 1991/92. године путовале власти у Љубљани, Загребу и Сарајеву, као и паралелне политичке структуре косовских Алабанаца, све под заставом „Доље Београд!“

Немојте сумњати да је и скорашње гостовање актуелног предсједника Црне Горе у Европском парлементу (па чак и дуготрајни аплауз!) утаначила нека од моћних ПР агенција, исто као што је то било и у случају појављивања пред ЕУ парламентарцима – предсједника Хрватске, Стјепана Месића, прије 14 година.

Авети Орвелове визије препознатљиво насељавају и актуелну сцену Европске уније, која се куне у демократију, транспарентност и борбу против криминала и корупције. Знају добро ЕУ парламентарци, на челу са њиховим предсједником  Антонијем Тајанијем (који је из Италије), праву истину о Милу Ђукановићу, и гдје би требало да му је мјесто, али што би рекао француски публициста Жак Мерлино – истине нијесу све за причу!