ПОГЛЕД С ИСТОКА

Св. Петар Цетињски проклео Мила Ђукановића!

4714

Пише: Донко Ракочевић

“Очигледно је проблем СПЦ да свакога ко није попут њих, слијепи послушник интереса руског империјализма, великосрпског национализма и агресивног светосавља, проглашава издајником. Издајником чега, њихових интереса? Да тај сам“, навео је Мило Ђукановић. Он је оцијенио да „Црна Гора не смије да слиједи ни руски имеријализам, ни великосрпски национализам, ни агресивно светосавље, које поништава црногорски вјерски и национални идентитет“.

Ако се црногорски идентитет темељи на богохуљењу Мираша Дедеића и његових сљедбеника који сами кажу да су атеисти, на Чиргићевом језику, на пропаганди Бебе Поповића, на књижевном дјелу Балше Брковића и Андреја Николаидиса и на (моно)драмама Михаила Радојичића Шока, на НАТО бомбама и геј парадама, онда је Мило Ђукановић у потпуности у праву.

Али, ако се црногорски идентитет темељи на дјелима Светог Саве, Црнојевића, Св. Петра Цетињског, Стјепана Митрова Љубише, Његоша, и Марка Миљанова, на Октоиху и Горском вијенцу, онда је Мило Ђукановић данас изрекао највећу лаж икад – тврдећи да светосавље поништава црногорски вјерски и национални идентитет.

Јер, као што је енглески историчар Џон Џулијус Норич написао за Византинце да им је Исус Христ био као члан породице, тако је и Црногорцима, вјековима, Свети Сава био стваран као и чланови њихових фамилија! Један од најважнијих датума у историји древне Зете, на чијим темељима је касније настала Црна Гора, јесте оснивање Зетске епископије, на Михољској Превлаци. Та епископија, коју је основао Свети Сава 1219. године, очувала је Предање и слободарски дух народа, те ширила културу, вриједности које ће бити коријен будуће владавине Балшића, Црнојевића и Петровића. Из те светосавске традиције Зетске епископије, настао је и Октоих, као и све оно што је вриједно у црногорској историји до доласка комуниста.

Ниједан иконостас у старој Црној Гори не постоји, а да на њему нијесу Св. Сава и Св. Симеон. У Катунској нахији постоје двије цркве посвећене Св. Сави, у Ћеклићима и на Његушима. Чак је и слава појединих братстава у старој Црној Гори – Савиндан. Краљ Никола је сваке године, 26. јануара увече, на Цетињу организовао светосавски бал, а црногорске школе су од свог оснивања до 1946. године за свог запштитника имале Светог Саву – школску славу!

А што се окретања леђа Русији тиче, довољно је да цитирам дио тестамента св. Петра Цетињског: „Исто тако, да Бог даде и ономе који би вас од вјерности к благочестивој и христољубивој Русију одлучити поискао и свакојему, ако би који из вас Црногорцаг и Брђанах нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на једнородну и једновјерну нашу Русију, да Бог да јаки те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно одступило.“

Иако никад нико у историји Црне Горе није прекршио овај аманет као што је то учинио Мило Ђукановић, не бих му пожелио то што му је пожелио св. Петар Цетињски, прво зато што то није хришћански и светосавски, а друго што он не зна шта чини и говори. „Духовно поробљен човјек најчешће није свјестан шта му се дешава, па ропство доживљава као слободу!“ (Љиљана Хабјановић Ђуровић).

Црна Гора је данас и физички и духовно поробљена, али срећом не цијела – и прије неки дан смо видјели, приликом доласка патријарха антиохијског и патријарха српског, да овдје и даље постоје и бројни светосавци, на челу са свештенством Митрополије црногорско-приморске СПЦ које се труде да од безбожника сачува светосавски дух Црне Горе.

Христова, светосавска црква у Црној Гори, данас је разапета, као мало која друга у свијету, што свједочи о њеном правом путу, тачније – колико су јаки темељи које је поставио Свети Сава. Јер, црква није црква ако није мученичка и прогањана, као што је и Христос био мучен и прогањан.

Свети Сава рече: „Блажен је човјек који претрпи напаст, јер ће, пошто је искушан, примити вијенац живота, који је Бог спремио онима који га љубе. Јер изрече: Који претрпи до краја, биће спасен!“

Светосавце су, кроз историју, сналазиле веће напасти од Мила Ђукановића, па су претрпјели до краја, тако ћемо и овог „Ђавољевог шегрта“ побиједити ако будемо љубили Бога, а не партијске и државне лидере, што на жалост чини огромна већина Срба данас.