ИСТОРИЈСКЕ ПАРАЛЕЛЕ

Црна Гора у канџама Вашингтона и Ватикана!

5658

Пише: др Владимир Димитријевић

„У том лудилу има система”, рекао би Шекспиров Полоније. Очито је да непријатељи нашег народа иду у коначни обрачун са наслеђем Светог Саве, и то у геополитички најосетљивијим областима. Сада је, очито, на реду Црна Гора.

Иако је још од доба пре трагичне 1054. године, када је Рим напустио Цркву од Истока, простор српских земаља, међу којима је и Зета, био изложен верском притиску Запада, успеси римокатоличке пропаганде били су мршави: српске владарске куће, прво Немањићи, а затим Балшићи – Статимировићи и Црнојевићи, пажљиво су чували своје земље од промене духовног идентитета.

После доласка Турака на наше просторе, Рим није одустајао од покушаја да локалном живљу наметне унију, али римокатолика међу Србима у старој Црној Гори није било; за разлику од њих, албанска племена Клименте (Кељменди), Рапше, Шкрељи и Кастрати, као и нешто Куча, били су у општењу с римским престолом.

Угледни Которанин Марко Болица, у служби Млетачке републике, тако пише 1614. године у свом „Опису скадарског санџаката”, додајући да се „у Пећи, која је пет дана путовања од Котора, налази седиште патријарха монаха српског и грчког обреда, у којем у великом сјају столује патријарх Јован (…) Овај патријарх духовно руководи онима који су обреда српскога из читаве Сервије (Србије), Подгорице, Црне Горе и Жупе која је део Котора”.

Што се старе Црне Горе тиче, Болица пише: „Први главни део, који је Црна Гора, има 90 села са укупно 3.524 кућа и 8.027 људи под оружјем, од којих је негде 800 са кубурама, док остали користе сабље, штитове и копља, и сви живе по српски” (толико о националном припадништву старих Црногораца).

У време поменутог патријарха Јована Кантула, Запад је Србима нудио војну помоћ у борби против Турака, али и унију с Римом. Но, Срби нису на то пристајали. У преговорима које је са савојским херцогом Карлом Емануелом водио патријарх Јован у пратњи српских главара, било је изричито речено: „ (…) У наше стране никако нећемо ни језуита, ни никога другога, који би пук хришћански обраћао на закон римски зашто отле би могло бити велика скандала међу народ”.

Интензивна римска пропаганда на нашем простору почиње од 1622. године, када Рим оснива Конгрегацију за пропаганду вере, па се његови мисионари бацају на православне Србе на најширем простору – од Македоније, преко Приморја, Паштровића и Херцеговине, до Жумберка.

Српски конвертит Иван Тонко Мрнавић, изасланик Конгрегације, а касније босански бискуп, у циљу ширења уније у то време пише своју верзију житија Светих Саве и Симеона, по којој су први Немањићи били ватрени следбеници римског папе. За области Црне Горе и Боке Которске, Рим је послао покатоличеног Србина, Серафима Мизерчића и ученог Франа Леонардиса. Леонардис је поткупљујући свештенике и монахе, успео да Риму приведе бокељско племе Паштровића – али само привремено; то је исто са Грбљанима учинио которски мисионар Јован Паскали. Но, рекосмо, успеси су били краткотрајни – и Паштровићи и Грбљани брзо су се вратили вери отаца.

Изгледало је да ће Леонардис највећи успех остварити преко цетињског митрополита Мардарија, који је, због претешких услова у којима је Црна Гора живела, 1639. године признао папу као „самодршца целог хришћанства” (у исто време, молио је за помоћ од московског цара, „самодршца Русије”.) Папа Урбан Осми одушевљено је поздравио одлуку цетињског владике и обећао му „мисионарски хонорар” на сваке три године. Преко њега, добио је препоручено писмо за Леонардиса, који је отишао у Пећ и тамо покушао да придобије патријарха Пајсија за унију. Није у томе успео, али је од папе примио титулу барског надбискупа. Мардаријев синовац, Висарион, наслеђује свог стрица на Цетињу, али као римски плаћеник.

Године 1648. у манастиру Морачи, римски пропагандисти, унијати из Украјине, праве лажне саборе са којих папи шаљу писма о томе како су наводно Срби тог краја спремни да се поунијате, а 1651. Године група требињских унијата, калуђера и верника, устаје против херцеговачког митрополита Светог Василија, због чега он и бира острошку стену, настављајући да чува верски и национални идентитет свог народа.

Династија владика из лозе Петровића иде путем Светог Саве, он је Риму јасно ставио до знања да се Срби неће католичити. Владика Данило, који се потписивао као „војеводич српске земље”, био је омрзнут међу римокатоличким првацима. Которски бискуп Марин Драго о њему каже: „Он је агресиван и ако му световне власти не стану на пут католицизам у удаљеним крајевима његове Епархије доћи ће у веома велику опасност. Цетињски владика спушта се сваке године с Цетиња у которску дијецезу, те поред православних опорезује и католике”.

Сличним путем наставили су и остали, а Његош је (из Ненадовићевог путописа по Италији то видимо) одбио да целива окове апостола Петра (не зато што није поштовао светињу, него зато што је основна теза папизма да су папе Петрови наследници у власти  над Црквом), као и то да изађе из својих кочија и поклони се понтифексу којег су слуге носиле у носиљци (иако су то налагали закони земље кроз коју је путовао).

Због одбијања да се поклони Ватикану, Његошу су се светили два пута: први пут, када је за време Великог рата командант Вражје дивизије Стјепан Саркотић наредио рушење Његошеве капеле на Ловћену, и 1974. године када су Титови измећари срушилу обновљену капелу и утамничили великог владику у маузолеј, дело хрватског паписте Мештровића, који је у својим мемоарима најподругљивије писао о Србима, „бизантинцима” и њиховој туђости „Еуропи”.

Врло добро су знали шта раде: приликом отварања маузолеја, Вељко Милатовић је рекао да је дужност новог црногорског поретка да Његошево државничко и књижевно дело ослободе „баласта романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије”.

Покушаји превођења Црногораца на унију наставили су се и за време Краљевине Југославије, када је митрополит црногорско-приморски Гаврило (Дожић), касније поглавар СПЦ-а, 1936. Године извештавао Синод: „Очигледно је и тачно, да се римокатоличка пропаганда свестрано и свим силама и средствима труди да постојеће незадовољство овдашњег становништва експлоатише у своју корист. Преко својих часописа, летака, проповиједи и са разним средствима римокатоличка пропаганда настоји да папу и папску цркву представи као заштитника и душебрижника не само Хрвата већ и Срба…“ Зато је патријарх Гаврило, у тешким условима изгнанства после Другог светског рата, а знајући за улогу Ватикана у НДХ, одбио сваку помоћ папе Пија Дванаестог.

У условима комунистичког ропства, за време толерантног и благог митрополита Данила (Дајковића) посредно му је нуђена помоћ у стварању аутокефалне „Црногорске цркве”, што је владика Данило одлучно одбио (знајући како је Ватикан помагао стварање македонског раскола).

Још за време Другог ватиканског концила, папа Иван Двадесет Трећи дао је смернице барском надбискупу Токићу да ступи у везу с митрополитом Данилом, зарад екуменизма. Приликом једне посете Острогу, Токић је у спомен-књигу забележио да би било добро да се СПЦ уједини с другим хришћанима, што је владика Данило (знајући да овде уједињење значи унију с

Римом) назвао „бесмислицом”. Иако је неговао више него добре односе са римокатолицима у Црној Гори и Боки, подсећајући на верску трпељивост Његоша и југословенски оријентисаног которског бискупа Ућелинија, владика Данило је знао меру и границу.

Али, наравно, Ватикан никада не одустаје. Он мења само тактику, а не и стратегију. Иако је званична Црна Гора била саставни део СР Југославије, Рим је још деведесетих година прошлог века нудио своје „добре услуге” владајућој гарнитури. Године 1994, у посету су дошли папини „Малтешки витезови” који су понудили хуманитарну помоћ црногорској влади.

У званичну посету примио их је ондашњи министар спољних послова Црне Горе Миодраг Лекић, а у званичном саопштењу се поред помоћи у виду лекова нашла и вест о томе да „Малтешки витезови” желе да „дугорочно сарађују са свим институцијама црногорског привредног и културног живота”. Најавили су и отварање своје канцеларије у Црној Гори.

Новинари су писали да им је циљ подршка црногорском сепаратизму, а ревија „Исток” је изнела податак да су понудили грдне паре да би из Цетињског манастира узели руку Светог Јована Крститеља, која је припадала њиховом реду. Тада су приче о сепаратизму и ватиканским витезовима у нас оцрњиване као „теорија завере”… Но, испоставило се да није баш тако банална прича.

Чим је најављено потписивање конкордата Црне Горе и Ватикана, огласише се проверени европски стручњаци за дату тему; међу њима, и познати изучавалац „јанусовских лица историје” Шербо Растодер, који у тексту за „Вијести” подсети читаоце да је краљ Никола потписао конкордат са Ватиканом још 1886. године и да би га можда било само потребно „иновирати”. Растодер је, ипак, упозорио да ондашња и садашња политичка ситуација нису сасвим исте и да је књаз Никола, по свему судећи, имао некакву другачију мотивацију кад је потписивао конкордат.

О чему је, заправо, реч? После Берлинског конгреса, Црна Гора је стекла признату независност, али је, истовремено, добила и излаз на море – код Бара. У приморској области је тада живело неких 5 до 8.000 римокатолика. Ови римокатолици су се осећали као Срби.  Књаз Никола је, због тога, желео да „своје” римокатолике избави од власти моћног суседа, Аустро-Угарске, која је преко Которске бискупије надзирала вернике римског обреда у Боки. Зато је у сарадњи са ђаковачким надбискупом Штросмајером (који је био за ватиканску верзију југословенства) успео да обезбеди да папа Леон Тринаести издвоји барску надбискупију из састава скадарске, да за бискупа постави Србина римокатолика, фрањевца Шимуна Милиновића, као и да одобри богослужења на старословенском језику. Барски надбискуп је добио стару титулу „примаса Србије”.

Преговоре са Ватиканом, у име књаза Николе, водио је познати српски племић, римокатолик Лујо Војновић, а он и новопостављени барски надбискуп Милиновић изборили су се да ватиканском заводу Светог Јеронима остане стари назив „илирски”, а не да му се да назив „хрватски” (промена ће се десити касније, кад Ватикан коначно схвати да је цементирање католичења на Балкану управо кроатизација покатоличених).

Велики руски историчар Павле Ровински био је веома задовољан успесима црногорске дипломатије у преговорима око конкордата: „Није могуће не дивити се томе што ј папа учинио концесије Црној Гори и Србима католицима”, писао је.

Срби католици су, мало по мало, нестајали, то јест бивали похрваћени. Среско поглаварство у Котору, 14. јула 1924. године, Министарству унутрашњих послова Краљевине СХС шаље извештај у којем подробно описује аустријску политику претварања домаћих католика у Хрвате с циљем да помоћу ватиканских мисионара и просветних радника међу Бокеље унесе верску мржњу и нетрпељивост, с циљем да заузда српске ослободилачке тежње.

Тридесетих година 20. века се, на катедрали у Котору, поставља спомен-плоча полумитском хрватском краљу Томиславу (иако није имао никакве везе са Котором). Кроатизација напредује, тако да 1940. године извесни „повијесничар” Трипунов у „Хрватској смотри” пише: „Бока је кроз цијелу повијест била неразориво повезана са Хрватством и она је препуна творевинама хрватске културе и хрватског духа(…) Њена будућност се мора одвијати у заједници са осталом далматинском Хрватском, она је њезин нераздружив дио”.

Томе доприносе и политичке канонизације. Године 1927, папа Пије Једанаести проглашава блаженом Озану (Србкињу из Старе Црне Горе коју су, као слушкињу у Котору покатоличили и која је постала часна сестра). Римокатолици шире Озанин култ и настоје да га наметну и православним Србима из Боке. Касније (1977. године) ће блаженим бити проглашен и Леополд Мандић, такође покатоличени Бокељ, па ће Хрвати прогласити Боку Которску „заљевом хрватских светаца” (ни више, ни мање!)

Поглавар „Цркве у Хрвата”, кардинал Фрањо Шепер ће, учествујући на свечаној беатификацији у Котору и Херцег Новом, показати шта мисли о екуменизму, позивајући се управо на Мандића који је говорио да би се због остварења истинског јединства „одијељени источњаци требало да врате у католичко јединство”.

И тако долазимо до промењеног историјског контекста: краљ Никола је некад потписивао конкордат да би Србе римокатолике са приморја сачувао за Србство, а Црна Гора данас конкордат потписује да би се што више удаљила од Србске цркве и европеизовала се на ватикански начин. Уосталом, који би политичар на власти у данашњој Црној Гори прихватио речи књаза Николе, упућене председнику црногорске Скупштине Шаку Петровићу, 12. децембра 1906. године „да смо, Срби поријеклом, а Црногорци провинцијално. То су све непобитне истине, као истина универзално позната да су Црногорци Срби”?

И ту, наравно, долазимо до тајне балканске геополитичке будућности – европеизација Црне Горе значи њену кроатизацију. Реметилачки фактор су, наравно, црногорски Срби, заклети ученици геополитичара Његоша, који је свој презир према Западу исказао у лику војводе Драшка баченог међу лажљиве Млетке.

Тај Његош, „идеолог геноцида” по дукљаноидима, заувек је дао одређење црногорског идентитета: „Српски пишем и зборим/ Сваком громко говорим:/ Народност ми Србинска,/ Ум и душа Славјанска”. Ако је то тако, а јесте, да би Црна Гора постала права чланица НАТО-а и спремила се да после свега крене у рат против Русије, Његошева геополитичка мудрост мора бити прецртана: „Жрец Европе”, како је владика Раде звао папу, требало би да постане најомиљенији и најповлашћенији верски лидер у Црној Гори; Бошњаци су, у ствари, природни савезници црногорских конвертита, као и Албанци; а русофилију и србољубље треба заувек порећи.

Одатле до „црвеног хрватства”, о којем су писали усташки фратри попут Крунослава Драгановића и црногорске усташе, попут Штедимлије и Дрљевића, није далеко. Јер, данашње хрватство је србофобија маскирана у еуропејство, борбу против „подлог Бизанта”, против себе некадашњих, пре но што су решили да се одрекну култа кнеза Лазара и Милоша Обилића. Овај култ тражи жртвовање себе за истину, а не прихватање идеологије – у се, на се и пода се, којој приступају „плахи и лакоми”.

Хемонд и Херман су у својој студији „Деградирани медији, моћ и косовска криза” јасно рекли шта је судбина новоетатизованих република бивше СФРЈ: „Преобликовање Југославије из средње велике независне државе, у ниску сателита, створених по етничкој основи, чија ће се привредна добра лако експроприсати и чије се територије могу користити за базе НАТО-а у његовом ширењу према Украјини и Каспијском мору, уклопиво је у ширем оквиру у пројекције Бжежинског” (аутора „Велике шаховске табле” и личног пријатеља папе Војтиле, који је папски трон увек сматрао битним савезником Империје).

Јер, Ватикан је, од 1943. године (а то је научна чињеница коју је изврсно доказала Ани Лакроа Риз у својој студији о спољној политици Курије) у савезу са Вашингтоном, и помаже Империји у остварењу глобалистичких геополитичких циљева. Од пакта Реган-Војтила, који је био увод у рушење Источног блока, па све до данас, циљеви ове осовине су заједнички.

(одломак из књиге „Између Вашингтона и Ватикана““, др Владимира Димитријевића)