скидање прашине

Руси спријечили Црногорце да се прикључе Карађорђу!

1994

Пише: Лука Мичета

Још од почетка устанка Срби устаници надали су се и много полагали у помоћ и на заједничку борбу Црногораца за ослобођење од Турака. Црногорски владика Петар Први у писму од 10. јануара 1804. године упућеном дечанском игуману вели: „Имамо намјеру ми Црногорци  скочити на оружје против наших непријатеља Турака, ако можемо вас да избавимо.“

Међутим, услед спољно-политичких околности, Русија је спречавала црногорског владику да уђе у рат, па владика није могао 1804. и 1805. године да помогне устаницима онолико колико је желио. Владика је пристао да не предузима, без знања и одобрења руске владе, никакву оружану акцију против Турске. То је саопштио руском конзулу Мазуровском који је 11. августа 1804. допутовао у Котор.

Владика у писму руском цару пише о незадовољству црногорског народа таквом политиком: „Турци по њиховој обичној дрскости и самовољи, не гледајући на савез који постоји између Русије и њиховога султана, често разбојнички нападају на нас… Стога је народ почео са мном бивати незадовољан, што им не дозвољавам да нападну такве силеџије. А ја их задржавам једино из тог разлога што постоји савез између царства Вашега и Османлијске Порте.“

Владика Петар Први био је у незахвалној ситуацији. То најбоље показује писмо које су му исте године упутили Никшићани: „Сваки који вјерује, види да је из старог пепела синула искра. То видите и сами. Бога ради, не држите нас овако, затш није могуће носити ово зло које је изнад наше моћи.“

Предвођени Василијем Шујом Караџићем и браћом Гаврилом и Јованом Шибалијом, ипак је један број црногорских добровољаца успио да се придружи спрским устаницима 1804 године.

Почетком 1805. године, у Црну Гору долази за сталног руског представника Стјепан Андрејевич Санковски, који дјелујући по инструкцијама петрограда, настоји да спријечи сукобе између Турака и Црногораца, као и било какве покрете хришћана на турској територији.“

Карађорђе и српски прваци обавештавају Петра Првог да су возбуњене Арнауте код Куршумлије „шчастљиво разбили“ и да Алију Гушанца желе „скорим временом из Београда истерати“. Потом моле за црнгоорску помоћ у борби против невјерне и душманске Босне: „Против овога заклетога вечнога домаћега непријатеља нашега просимо ми од Вас скорију и неодложимују вооружену помошч, на коју смо ми у самоме почетку основанија нашего велику надежду имали!!!“

Овим писмом су позвали сву „црногорскуи ерцеговачку храбру, премилу и предрагу браћу“ у савез „междусобни отбранителни нападителни“, као што је то некада било „между старима и праотцима док су славни били“.

„Да ступите у овај савез“, поручују српски устаници Црногорцима, „имате ви пред Богом и пред људима и пред целом Европом свјатејшије званије, право и должност и по божјему јестественоме и по гражданскому и по политеческоме закону…“

Међутим, владика ништа није предузео против Босне, јер се спремао да опсиједа Дубровник. Он се, како каже историчар Радош Љушић, радовао обнови српске славе, али није био оран да у томе учествује: „Овако држање Петра Првог није одушевило устаничко вођство. Црногорци неће предузети ниједну озбиљнију акцију против оних који су били у рату с устаничком Србијом.“

По мишљењу историчара Душана Д. Вуксана, владика Петар Први, забављен ратом с Французима с једне стране, а с друге „знајући добро да би оног момента када би послао Карађорђу помоћ, да би на Црну Гору ударили и албански и херцеговачки Турци“, није „овом приликом могао ништа помоћи Карађорђу“.

Српски вожд и Правитељствујушчи Савјет поново пишу из Смедерава 13. јула 1806. године црногорском владици опет подвлачећи неопходност савеза у борби против побуњених Турака: „Извјестио нам јест да и в Вашеха свјетлости и во всјакога Сербина церногорскаго жилах љубовију ко отачеству горјашчаја крв течет, и сего ради ми, избавив шесја ига, в сојуз јединодушни всјех Сербов, најпаче же храбрју братију нашу од Цернија Гор и Херцеговини, зовем да, покоривше бунтовшчики под ногу цареву, вјенцем слави вјечнија увјенчатсја.“

Из Херцег Новог 20 јула владика отписује да му је било велико задовољство да прими њихово „дивно писмо“, из кога се „види Ваша поданичка верност и усрдност према Вашем честитом султану“. Владика поручује српским устаницима да искрено жали „невин и једновјеран“ њему народ, али да се притом несумњиво нада да правдољубље честитог султана Селима неће оставити српску верност без одбране и награде као и без достојног кажњавања оних који су напали Србију“, те савјетује Србима да „сачувате своју уобичајену вјерност Његовом Величанству, Вашем честитом султану и вјерном савезнику мог славног покровитеља, великог Александра Првог, а вас ће наградити божији богови, како каже диван спаситељ наш, јер они су сад над царем цареви“.

На крају писма владика каже: „Дај боже да Французи (непријатељи цијелога свијета) свуда у нашем народу, како име словенско, тако и дух мушкости, храбрости, истомишљења старих Словена, и да наши народи обнове ту славу, која им је увијек приличила.“

Карађорђеве намјере су пропале прије свега „због помирљиве политике Русије према Турској“, па је црногорски владика Петар Први разрадио план о стварању државе – Славеносрпског царства (Краљевине Старе Рашке) чија би престоница била Дубровник. На челу тог Славеносрпског царства  био би један од великих руских кнежева док би црногорски владика био његов намесник.

Наполеон је пријетио да ће Црну Гору претворити у Црвену Гору, то јест Крваву Гору, али ништа није помагало јер Црна Гора није пристајала ни на какве промјене без договора с петроградским двором.

С Тилзитским миром дошло је до побољшања односа између Француза и Руса.

Црногорски владика је добио ордене, „бели клобук са крстом украшеним дијамантима“, што је највише одличје које Русија даје архијерејима.

После сусрета са генералом Мармоном и француског преузимања оке Которске, владика Петар се 14. августа 1807. године обратио посланицом Црногорцима у којој их савјетује и моли „да ни Турке ни турске људе не бисте задијевали, него од свакога с миром стојали“.

 (одломак из књиге „Карађорђе“, Луке Мичете)