став

Политички идиоти и Небеска Србија

1554

Пише: др Владимир Димитријевић

У изворном, античком значењу речи, „идиот“ је „особењак“, човек који се не занима за послове полиса, заједнице. То је човек обузет собом, својим идејама и визијама, који мисли да њиме почиње и да се њиме завршава свет.

На несрећу, под овај појам могу се подвести многи наши данашњи политичари, па и актуелни предсједник Србије, људи који не схватају оно најважније, што су наши вођи вековима знали – да је сваки народ заједница покојних, живих и нерођених, и да је, како рече Честертон, традиција – демократија покојника; док су стари Грци гласали каменчићима, наши покојници гласају својим надгробним камењем.

Садашњост није откинута ни од прошлости, ни од будућности – прошлост је најављује, будућност је проверава, а вечност јој суди.

Само једно дубинско, метафизичко „особењаштво“, „политичка идиоритмија“, може да објасни потребу србских политичара – рефоматора да се обрачунавају са појмом НЕБЕСКЕ СРБИЈЕ.

Питање Небеске Србије није питање политичко, него христолошко. Небеска Србија је, наиме, један од „квартова“ Небеског Јерусалима, Града у чијем средишту је Јагње Божје, Господ наш Исус Христос, Коме су Срби, као и остали православни народи, служили вековима.

Свети владика Николај у свом делу „Србски народ као Теодул“ јасно каже: “Ај, та Велика Небесна Србија! Она представља већ одавно остварени идеал Велике Србије. Верујемо да је у њој више од сто милиона крштених Срба, који у земаљском веку Христу служише или за Христа страдаше, кроз векове и векове. И више их је тамо у рајској светлости из доба борбе, робовања и страдања него ли из доба слободе и благовања.“

У средишту свега србског, по Светом Николају Жичком и Охридском, је Христос. Право друштво мора бити засновано на христократији. Из овога проистиче и став према политици. Хаџи Ђорђе Ј. Јанић о таквом поретку у својој књизи „Политика као теодулија / Политичка мисао Владике Николаја“  пише:

“Сва његова политичка опредељивања и према идеологији и према појединцима, настају само из односа актуелних политичких покрета према Христосу. И из тога, да ли се у одређеној идеологији или политичкој ситуацији афирмише или унижава христоликост човекова. Због тога ће, рецимо, одбацити идеологију расизма као дубоко антихришћанску, јер се њоме доводи у питање и унижава једнакост Божје деце пред Оцем Небеским. Такође ће одбацити и богоборачки марксизам који одбацује Бога и проповеда неку врсту класног расизма. Али ће одбацивати и савремену партократију као владавину броја, масе над квалитетом – појединцем и елитом.“

Владика Николај се залагао за један вид народне владавине, коју бисмо могли да назовемо духовном демократијом, или тачније традиционалним српским слободарством, које је признавало једнакост свих људи пред Богом. Иако је у таквој заједници било примера егоизма, ипак је основни принцип заједнице био – опште добро је изнад личног добра. У српској историји, све до модерних времена, ретко је могло да се нађе примера где је национално добро било жртвовано ради личне користи. Појединац је могао, иако ретко, да лично добро ставља испред добра неког другог, али у хијерархији вредности, рефлексно, опште добро је увек било изнад личног добра.

Што се Срба тиче, они су за Николаја изабрани народ – али само као христољупци. Успоставивши завет с Богом, они стално полажу испите верности, и од те верности или неверности зависи отаџбинска судбина племена.

Једна нација, као заветна заједница, живи својим идеалима. Промена идеала води промени идентитета. Најбољи доказ за то су Срби који су преверавањем постали неко други од онога што су били. Једна од највећих опасности по Србе, истиче Јанић, јесте разарање завичајне обичајности, спровођено још од рационалистичко-просветитељске револуције, преко титоиста, до данашњих другосрбијанаца. Јер, по Јанићу, „обичај је суд у коме се чува дух идентитета једне заједнице… Ако нема обичаја, нема ни начина да се идентитет сачува. Зато губљење обичаја није знак прогреса, већ мењања духовне окоснице једне заједнице, губљење њених карактерних особина. А одатле следи и губљење националног идентитета“.

Народ се, као самосвесна заједница, може очувати само вером и историјском свешћу. Традиција духовно стабилног народа чува његову самосвест упркос историјским околностима и покушајима, често непријатељским, реинтерпретације прошлости.

И то је дејство Небеске Србије у историји.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА: Једноставно је проверити какви су резултати оних који су веровали у Небеску Србију и оних који је поричу. У Небеску Србију веровали су Свети Сава и Немања, Стефан Првовенчани и Стефан Дечански, Свети Милутин и Драгутин, цар Душан и кнез Лазар, Карађорђе и Милош, краљ Петар Карађорђевић и његове војводе… Порицање Небеске Србије дело је Јосипа Броза, као и свих оних који су изашли из његовог шињела: Зорана Ђинђића, Бориса Тадића, Ивице Дачића, па, ево сад и Александра Вучића…